NEGDE oko deset uveče 3. juna dogovoreno je da povređeni i umorni studenti odu u studentske domove i kućama, a da ostanu samo oni koji su u dobroj kondiciji.

Odjedanput je dvorište počelo da se prazni. Od nekoliko hiljada prisutnih ostalo je - tri stotine!

I Studentski trg je u međuvremenu opusteo. Kordoni milicije, stotine šlemova opkoljavalo je zgradu. Dovučeni su topovi sa vodom i požarne lestve, kao uoči invazije.

Očekivao se udar.

Počele su prve čarke na prozorima i terasama. Nestalo je svetla i telefoni su isključeni.

- Bilo je jasno da smo ugroženi. Moram priznati da me je to prestravilo: očekivao sam dramatičan obračun, i to bez svedoka. Užasno sam se uplašio zbog odgovornosti koju primam na sebe, jer sam bio jedini od nastavnog osoblja. Odlučio sam da se zabarikadiramo - svedoči Dragoljub Mićunović, tada asistent na Filozofskom fakultetu.

STUDENTI su dovukli klupe i zatvorili ulazna vrata. Podizanjem barikada upravljao je Ranko Bon, student građevine, kasnije profesor na Harvardskom univerzitetu. Njegov otac je bio projektant zgrade Saveznog izvršnog veća.

- Opremili smo se lancima, motkama, polugama koje smo našli u podrumima. Shvatili smo da ako dođe do borbe, najgore je ako čovek nema ništa u ruci. Trebalo je izdržati do jutra, dok se Beograd probudi - kaže dr Dragoljub Mićunović.

Oko pola dva jedan telefon je uključen i naravno odmah je zazvonio. Tražili su nekog od profesora.

- Ovde Miloš Minić, ko je to?

- Ovde profesor Dragoljub Mićunović.

- 'Ajde, profesore, dođite u Gradski komitet. Moramo da se dogovorimo, da se ne bi desile užasne stvari.

- Ja ne mogu da izađem, valjda znate da smo opkoljeni. Ako samo pomolim nos, milicija će jurišati na nas!

- Znači, profesore, vi se plašite da dođete?

- Ne plašim se, čoveče, nego ne mogu da dođem - mi smo opkoljeni!

- Ako niste napunili gaće, u tom slučaju, poslaću kapetana milicije po vas. Dajem vam časnu reč da vas niko neće pipnuti.

- Ako je tako, evo me, dolazim...

U SVOM večernjem izdanju "Politika" je na naslovnoj strani objavila sliku Miloša Minića koji sa raširenim rukama štiti studente od milicije. S novinama u džepu, Mićunović se uputio u Gradski komitet, koji je stotinak metaraudaljen od Filozofskog fakulteta. Tamo su bili Miloš Minić i Simeon Zatezalo. Minić je bio vrlo uzbuđen:

- Dobro, šta se kod vas događa? Kakvu ste to privremenu vladu formirali?

- Pojma nemam o čemu pričate... Nikakva privremena vlada ne postoji...

- Ma, kako ne postoji? Ja imam informaciju da ste formirali vladu u koju su ušli svi dekani, neki profesori i studenti?

- Nikakve vlade nema. Otkud vam takva ideja?! Postoji samo Akcioni odbor koji vodi stvar, a ja sam na čelu.

Pokazao sam Miniću novine sa njegovom slikom. On je odmahnuo rukom: Pišu svašta i izmišljaju. Vidite šta su mi stavili u usta!

Shvatio sam da se Minić nelagodno oseća zbog toga što je objavljena njegova slika, što se objektivno našao na suprotnoj strani od drugih političara. U tom času ja nisam znao njihove unutrašnje odnose. Ipak, začudilo me je da on demantuje nešto što je bilo očigledno i što mu, na kraju krajeva, može služiti na čast. Jer, njegova je uloga u celini bila konstruktivna.Sve vreme je nastojao da se situacija smiri - pričao je Mićunović prisećajući se "lipanjskih gibanja".

- U toku noći studenti ne smeju da se maknu sa fakulteta! Morate nastojati da ih smirite, inače će doći do krvoprolića - rekao je Miloš Minić.

- Pa, naravno, mi i ne možemo izaći sa fakulteta...

NEKOLIKO sati ranije Petar Stambolić i Miloš Minić razgovarali su sa predstavnicima Univerzitetskog odbora Petrom Ignjatovićem i Vladimirom Gligorovom u ondašnjoj zgradi Skupštine Srbije.

Funkcionere je interesovalo kakve su dalje namere studenata. Kako će se postaviti studentski forumi - da li će podržati demonstracije ili će ih osuditi?

Studentski predstavnici bili su izričiti: podržavaju demonstracije i zahtevaju da se smene ministri unutrašnjih poslova Bugarčić, Zečević i Stijačić, jer su objektivno odgovorni za ono što se desilo.

Pozicije su bile nepomirljive.

Razgovor je završen bez ikakvog dogovora. Jedina promena je bila u stavovima Miloša Minića. Na ovom sastanku uglavnom je povlađivao Petru Stamboliću, koji je ostao dosledan i neprestano ponavljao: Ko stoji iza vas?

Ko je stajao iza studenata? Da li su u pravu oni koji konstatuju kako su klinci bili samo nečija topovska hrana?

U ČETIRI ujutro počelo je da sviće.

Kreću prvi autobusi, ljudi odlaze na posao, grad počinje da živi.

Na Studentskom trgu dolazi do novih incidenata. Milicija ne dozvoljava studentima, ovog puta, da se vrate na fakultet. Opet sevaju pendreci jer veće grupe nastoje da probiju obruč.

Miloš Minić, neispavan i izgužvan, pojavljuje se oko sedam ispred Kapetan-Mišinog zdanja. Studentske straže ga ne puštaju unutra.

- Pokažite indeks!

- Deco, ovo su ozbiljne stvari. Pozovite onog vašeg, kako se zove... Minić i Mićunović su se dogovorili da milicija pusti sve studente na fakultet, ali da ne izlaze na ulicu.

UNIVERZITETSKI komitet SK, Univerzitetski odbor i Akcioni odbor neprestano zasedaju.

Donosi se odluka da studenti okupiraju sve fakultete i formiraju posebne akcione odbore.

Jednodušno je prihvaćen predlog profesora Ljube Tadića da se ime Beogradskog univerziteta definitivno promeni u Crveni univerzitet Karl Marks.

U Studentskom gradu, žarištu pobune, razglasna stanica neprekidno emituje revolucionarne pesme i vesti o najnovijim događajima. Oko blokova postavljena je studentska straža. Mladići i devojke nose crvene trake na kojima piše dežurni. U Studentski grad ne puštaju nikog, osim studenata i novinara onih redakcija koje su po njihovoj oceni objektivno prikazale događaje od nedelje i ponedeljka. Najureni su novinari "Politike", "Večernjih novosti", "Špigla"...


OTVORENO PISMO ORGANIMA BEZBEDNOSTI

RUKOVODSTVO demonstracija upućuje otvoreno pismo organima bezbednosti i radnicima Jugoslavije.

- Mi znamo da svi milicioneri nisu ", batinaši","policajci", "žandari" i da je među njima dosta onih koji se i sami osećaju ugnjetenim i protiv svoje volje upletenim u jednu vrlo prljavu stvar i gotovo nahuškani na studente.

Mi želimo drugovima milicionerima jasno da stavimo na znanje ove naše stavove:

- da ne želimo nikakvu borbu sa predstavnicima javnog reda i mira;

- da smo protiv svih nasilničkih ispada kako sa naše tako i sa njihove strane i u tom smislu osuđujemo sve one, "batinaške", "žandarmske" ispade, kao i "anarhističke", "huliganske" ispade kojih je prvog dana bilo kako od strane izvesnih milicionera, tako i od strane izvesnih neorganizovanih pojedinaca;

- da mi osuđujemo naredbodavce, a ne one koji su samo izvršioci i u vezi sa tim zahtevamo pozivanje na odgovornost onih koji su odlučivali. (Zasada nismo u mogućnosti da pouzdano znamo ko su oni);

- da potpuno razumemo njihove probleme kako u vezi njihovog materijalnog, tako i u vezi njihovog društvenog položaja i da u svojim zahtevima obuhvatamo rešenje i njihovih problema.