SLIKA studentskih pokreta iz šezdeset osme i danas, pola veka docnije, ostala je da živi uglavnom kroz sećanja aktera, koja su često varljiva, i romantizovana i ponekad odstupaju od stvarnih istorijskih događaja.

Kada je, recimo, 3. juna kod podvožnjaka postalo gusto, nekoliko studenata je otišlo do zgrade Opštine Novi Beograd i telefonom su pozvali Petra Stambolića, čelnog čoveka Saveza komunista Srbije.

Evo nekoliko sećanja o jednom te istom događaju:

- Pera Ignjatović, predsednik Univerzitetskog odbora Saveza studenata, i ja otišli smo da telefoniramo Petru Stamboliću. Odgovorio nam je: Dobićete to što tražite! - svedoči Đorđije Uskoković, glavni urednik Radio-stanice Studentski grad.

- Rade Kuzmanović i ja otišli smo da telefoniramo Stamboliću i dobili od njega prilično grub odgovor - ispričao je Đuro Kovačević, predsednik Saveza studenata Srbije.

- Đuro Kovačević i ja smo pokušali da dobijemo Petra Stambolića, ali nam to nije pošlo za rukom - zabeležio je Rade Kuzmanović, zamenik sekretara Univerzitetskog komiteta SK.

MNOGO zanimljivo, ali i sporno, po mnogo čemu i potpuno drugačije svedočenje od studentskih, ostavio je prvi čovek srpske policije, ministar unutrašnjih poslova Slavko Zečević:

Počele su studentske demonstracije i protesti na Beogradskom univerzitetu. U Domu omladine, prekoputa Doma studenata na Novom Beogradu, držan je sastanak omladinskih radnih brigada. Studenti pokretači bunta tražili su da uđu u salu i započeli su tuču, jer im brigadisti nisu dozvolili ulazak. Milicija je intervenisala i onda su se ti studenti sutradan žalili da ih je milicija tukla.

Vlada Mijanović, proklamovani vođa bunta, imao je povezanu glavu kao neku čalmu, međutim, ustanovilo se da ni od jedne ambulante nije tražio pomoć. Scenario postupka bio nam je poznat. Osnovna parola: komunisti su buržuji, postojeći sistem treba rušiti. Stvarala su se jezgra na mnogobrojnim fakultetima, o čemu sam informisao vrh Srbije...

KOLONA studenata je zaustavljena kod podvožnjaka za Beograd... Glavni cilj demonstranata je bio stvaranje nereda u Beogradu. Tu se bila skupila poveća grupa studenata, a u blizini se nalazio jedan kamiončić koji je bio okrenut nizbrdo. Na tom mestu skupilo se dosta beogradskih, srpskih i jugoslovenskih rukovodilaca. Bugarčić i ja posmatrali smo i procenjivali nastalu situaciju. Neki studenti su sedeli i čitali nešto, neki su se bili izuli, dok je Vlada Mijanović bio vrlo grlat, pretio je i predstavljao se kao vođa studentske i narodne bune. Prišao sam i pitao ga:

- Što si zavio tu čalmu!

On je rekao:

- Pa, milicija me je povredila.

Naredio sam mu:

- Skidaj čalmu, majku ti mangupsku!

On skide, a ono nigde nikakve povrede. Jedan broj njih, to uže jezgro, izmišljali su da su tučeni od milicije i na taj način hteli su da stvore zlu krv u odnosima između milicije i studenata, a s tim i naroda.

POZOVEM Nikolu Bugarčića da idemo među studente. Otišli smo kod njih, počeli da razgovaramo. Tada je došao Veljko Vlahović koji je hteo da im govori kao predratni studentski lider. Mijanović je vikao: "Nećemo te! Uaa!" i pustio je kamiončić da krene na njega. Ja sam poturio rame da zaustavim da ne krene taj kamiončić, jer bi ga pregazio. Vlahović nije mogao brzo da se skloni, jer je jednu nogu izgubio u Španiji. Onda je pritrčala milicija i sklonila taj kamiončić.

Kad su jugoslovenski funkcioneri pokušali da ih umire govoreći o svojim iskustvima sa Beogradskog univerziteta pre rata itd, to je delovalo kontraproduktivno. Oni su sve više navaljivali da probiju kordon milicije i prođu za Beograd, što im je bio cilj, jer su bili izolovani. Tad sam odlučio da intervenišem. Dao sam znak Nikoli Bugarčiću da ih milicija rasturi. Milicija je intervenisala, neki su dobili pendrek i cela grupa je pobegla prema Studentskom domu na Novom Beogradu.

RAZLOZI što smo im branili da tako organizovano uđu u Beograd jesu višestruki. Stanje je bilo veoma naelektrisano. Penzionisani oficiri, koji su stanovali u kućama na Novom Beogradu, pretili su da će da pucaju na njih ako oni pođu u Beograd. Tu bi pala krv i ne bi se znalo ko je vinovnik te tragedije. Obavešteni smo da su moguće velike provokacije. Imali su plan da dođu u Beograd, izazovu nerede i da ruše po gradu. U njihovu akciju se uključio jedan broj lica koja nisu imala nikakve veze sa studentima. To je bio osnovni razlog što smo im zabranili da uđu u Beograd.

Posle te akcije otišao sam u Dom studenata. Tu sam zatekao Ljubu Tadića. On mi je rekao:

- Šta ti hoćeš, Slavko Zečeviću, da rušiš ovu mladost? Kažem:

- Ljubo, valjda ne misliš da ne vidim o čemu se ovde radi!

KO JE NAREDIO DA SE STUDENTI TUKU ISPOVEST Slavka Zečevića razrešila je i najveću misteriju šezdeset i osme. Posle tri i po decenije nagađanja ko je naredio da se studenti tuku, a bili su optuživani gotovi svi, od Tita i Kardelja, preko Branka Pešića i Nikole Bugarčića, do Petra Stambolića i Miloša Minića, ondašnji prvi čovek srpske policije je ponosno napisao da je to njegova odluka.

OTIŠO sam u Dom i pošto sam video da je Miloš Minić sasvim bezbedan kod njih, vratio sam se u kancelariju. Bilo mi je jasno da je policija završila svoje i da je sada potrebna brza politička akcija. Međutim, video sam da su politički ljudi razjedinjeni, uplašeni i nesposobni da brzo razreše ovaj problem. Mogle su se očekivati političke komplikacije. (Udba u Udbi, Ispovest Slavka Zečevića, "Večernje novosti" 6, 7, i 8. juna. 2004.)

NjEGOVU istinu o događajima kod podvožnjaka, ozbiljno dovodi pod sumnju, svedočenje Miloša Minića u listu "Novosti", novinaru Dragutinu Spajiću, 26. i 30. juna 1988. godine:

Taj razgovor sa studentima nije trajao, po mom sećanju, ni petnaestak minuta. Možda desetak. Tek što smo počeli, još nije bio uspostavljen stvarni kontakt između studenata i nas...

Odjednom je nastao strašan metež. To se desilo munjevito. Iznenada, ja sam samo video tuču. Shvatio sam da je moguća vrlo teška nesreća, cela je atmosfera bila zloslutna. Očigledno da su i milicija i studenti cele noći, kako da kažem, sakupljali bes jedni na druge. Zato je u tom momentu moja prva misao bila da treba sprečiti nesreću. Trebalo je sprečiti da ne dođe do upotrebe oružja. I uleteo sam onda između njih. Nije mi odmah uspelo, milicionari me nisu odmah prepoznali.

TUKLI su sve redom. Bilo je tu i univerzitetskih profesora, a oni nisu vodili računa. Ja sam se probijao da stanem ispred njih. Jedan milicionar je naleteo na mene. Pokušao sam da mu nešto kažem, međutim nisam stigao, on me je udario. Odjednom mu se izgleda nešto dogodilo, odskočio je unazad. Onda je prileteo jedan od studenata koji je video da sam dobio udarac po glavi, da me pridrži. Neki visok mladić, tršave kose. Tada sam ja milicionarima povikao na sav glas: "Stanite, stanite, gde vam je starešina." Nisu znali da mi kažu gde je. Zatim me je prepoznalo pet-šest milicionara, pa sam im rekao: "Onda vam ja naređujem - stanite, povucite se nazad." Studenti su već bili razbijeni i počeli su da beže nazad.

To je na mene ostavilo vrlo težak utisak. Poslat od CK da razgovaram, a iza mojih leđa izdato naređenje, dok razgovor još faktički nije ni počeo, da počne tuča. Možda taj razgovor ne bi dao rezultate. Možda je takvo bilo raspoloženje, atmosfera, možda ne bi dao ništa, ali do njega nije ni došlo. Još kad u sve to uđete bez dovoljno informacija o stvarnim zbivanjima, onda čovek sve to doživi još teže.

To se sve odigralo po linijama unutrašnjih poslova i komiteta...