POSLE brutalnog obračuna sa studentima kod podvožnjaka, sutradan će se u vanrednom broju "Studenta" pojaviti pitanje:

"Drugovi milicioneri, gde vam uče školu deca? Gde vam studiraju? Nisu valjda i vaša u inostranstvu?

Na poslednjoj strani mogao se pročitati sledeći vic:

Pitali jednog čoveka da li će dati sina na studije.

- Neću! Mogu i ja sam da ga bijem!

U istom broju objavljen je reporterski zapis sa lica mesta Milisava Savića, urednika reportaže, danas jednog od naših najistaknutijih književnika:

"... Prvi red studenata se zatalasa. Milicioneri jurnuše sa pendrecima uzdignutim iznad glava. I udariše. Iz sve snage. Odjeknuše tupi udarci. Vrisak! Kuknjava! Jedna koleginica sa Filološkog fakulteta previja se pod kišom udaraca. Radomir Andrić, takođe student Filološkog fakulteta, zaštićuje glavu crvenom zastavom; njega obaraju, njih petorica ga tuku i gaze cipelama.

U jednom trenutku vidim ovo: jedan milicioner baca suzavac-bombu; kapetan milicije naređuje i podvikuje da samo preko mrtvih studenata mogu ući u grad; krici, udarci: palice koje se spuštaju po butinama, glavama, leđima; Veljko Vlahović, Branko Pešić, Dragi Stamenković, Bora Pavlović i drugi visoki funkcioneri odlaze sasvim polako prema podvožnjaku. Niko od njih ni reč da kaže da bi se prekinuo taj grozni masakr. Ima se utisak da žele da se što pre udalje od nemilog događaja.

Miloš Minić jedini širi ruke i bespomoćno viče:

- Ljudi, stanite!;

Studenti beže. Milicija ih goni. Ne može da ih stigne, pa se zato zaustavlja nad onima koji su povređeni i onesvešćeni. Vidim jednu devojku oborenu na sredini puta, u plavoj iscepanoj haljini, raščupane kose, bosu; ona jauče, kuka.

- Ustaj, kurvo! - sasvim dobro čujem kako joj kaže milicioner.

- Ustaj, kurvo, ne prenemaži se!

Oči devojke su preplašene. Baulja po zemlji.

- Ne udrite decu, viče jedan stariji čovek u sivom odelu.

- Šta je, matori? 'Oćeš i ti da dobiješ po njušci? - uzvikuje mu jedan milicioner.

Za kratko vreme studenti su se razbežali ispred divlje, sulude mase milicionera. Put je ostao posut slepljenim cipelama, bačenim džemperima, izgaženim parolama, panoima i zastavama. Ukraj puta, desetina studenata leži povređena.

- Vode, vode, viče jedna studentkinja koja drži u krilu okrvavljenu glavu svog kolege. Nigde nikog da joj pomogne. Nigde bolničkih kola. Milicioneri se vraćaju. Pripasuju pendreke.

Mene ne diraju. Misle (po magnetofonu koji nosim) da sam novinar nekog dnevnog lista. Lepo čujem izjavu jednog punačkog milicionera sa crnim brčićima: Ala ih udesismo! Neće nas više zvati pandurima."

KAD je obračun počeo, profesori su stali ispred svojih studenata. Dr Radojica Kljajić, profesor Poljoprivrednog fakulteta, raširio je ruke:

- Ne tucite decu, udrite mene!

Čuvarima reda nije trebalo dvaput reći. Profesor se srušio u prašinu.

Rade Kuzmanović je pokušao da odbrani profesora Ljubu Tadića:

- Nemojte, drugovi, to je profesor Tadić!

- Zato ga i bijemo!...

- Drugovi, stanite, ja sam zamenik sekretara!...

Posle ovih reči zamenik sekretara Univerzitetskog komiteta SK, drug Rade Kuzmanović, osvestio se tek u zemunskoj bolnici.

LAZAR Nikolić, čovek iz plavog ešelona, jedan je od retkih milicionera koji je pristao da svedoči o događajima kod podvožnjaka:

- Tuča je kratko trajala, ali je bila žestoka.Ja sam gledao na sat: sve je bilo gotovo za nepunih pet minuta. Moje kolege su bile ljute zbog izazivačkog ponašanja studenata prethodne noći. Oni su nas psovali i gađali kamenjem. I onu nedužnu decu brigadiste. Samo iz moje grupe osmorica su bila teško povređena, a sećam se da je najteže prošao neki Vukosavljević.

Za sve je kriv neki žuća, mali pegavi student. On je stalno podbadao i huškao ostale.

Kad je počela gužva Miloš Minić je jedini ostao među studentima. Čuo sam kasnije da je krenuo da traži svoju ćerku. Jedan moj kolega iz Subotice, koji je došao kao ispomoć, krenuo je na Minića: Šta tražiš, prdekane!. Prethodne noći mi smo se šalili sa tim dekan - prdekan. Na mestu gde je dobio udarac, na glavi, odmah je iskočila velika čvoruga, kao u crtanim filmovima.

Na kraju pokupili smo sve stvari i delove garderobe studenata, natovarili na neku zapregu, konjsku, i poslali u Studentski grad.

POSLE sukoba kod podvožnjaka, nekolicina političara uputila se zajedno sa studentima ka Studentskom gradu. Isprebijani i uvređeni studenti opkolili su Branka Pešića. Gradonačelnik se našao u nebranom grožđu: jedni su mu pokazivali modrice i čvoruge, drugi okrvavljene glave.

- Pucajte u moje grudi! Šta hoćete od mene?! - branio se Pešić, razdrljivši košulju.

- Ja sam na vašoj strani! Dajem vam reč da ću posle podne doći na vaš zbor i saopštiti imena odgovornih ljudi za ovakvo brutalno ponašanje! - obećao je Miloš Minić.

Na poslepodnevnom zboru Miloš Minić se nije pojavio.

Ali zato se pojavio Petar Stambolić, tada prvi čovek SK Srbije. On je bio jasan:

- Ne znate šta radite! Razmislite dobro kome ovo služi!

Neverovatno, ali posle ovih reči prolomio se aplauz. Mladi ljudi, naučeni u školi, i na sve druge načine, da je rukovodilac - rukovodilac, po nekom automatizmu počeli su da pljeskaju.

U tom času Petar Stambolić je ustao i napustio sastanak. Dok je išao niz stepenice, prema svom "mercedesu", studentima je dopro do svesti pravi smisao Stambolićevih reči. Tek kad je otišao - začula se vika, vriska i zvižduci.

U MEĐUVREMENU, u Društvenom klubu Prvog bloka održan je sastanak Akcionog odbora, na kome su, pored Minića, Pešića i Stambolića, prisustvovali Dragi Stamenković, Ćurica Jojkić i još nekoliko gradskih funkcionera. Dogovoreno je da trojica studenata, Vladimir Gligorov, Miodrag Perović i Rajko Pavićević, uobliče i preciziraju studentske zahteve.

U jednom trenutku, iznerviran i pritešnjen argumentima, Petar Stambolić je tresnuo pesnicom po stolu i uzviknuo:

- Uostalom, šta hoćete? Mi smo ovu vlast krvlju stekli, i bez krvi je ne damo!

Ovi nastupi Petra Stambolića nisu bili njegov lični pojedinačan stav: takva je bila opšta atmosfera među mnogim političarima.

U ARHIVAMA je sačuvana pismena izjava profesora Lazara Trifunovića, profesora Istorije umetnosti i tadašnjeg upravnika Narodnog muzeja, koju je, kako piše, dao pod moralnom i partijskom odgovornošću. Trifunović opisuje sastanak u Gradskom komitetu SK Beograda sa direktorima nekih kulturnih ustanova (4. jun 1968, 13.30 časova), na kome je rečeno da su neki zahtevi studenata sasvim prihvatljivi, ali da je cela akcija prerasla u pokret uperen protiv našeg sistema. Trifunović piše: Tom prilikom drug Aleksandar Bakočević je decidirano izjavio: "Revolucija je krvlju dobijena, Revolucija će se krvlju braniti".



KO JE NA KOJOJ ČUKI BIO

POSLE odlaska političara iz Studentskog grada, po dogovoru, trojica studenata, Vladimir Gligorov, Miodrag Perović i Rajko Pavićević, seli su da uobliče i preciziraju studentske zahteve.

- Ti zahtevi nisu nikakvo herojsko delo nekog od nas. Mi smo samo uobličili ono što su studenti već zahtevali, ništa novo nismo izmišljali. Tada prvi put spominjemo pravo zbora ijavnih demonstracija. Kasnije se taj zahtev gubi. Ko god kaže suprotno - nije istina. To vam je kao na Sutjesci, ko je na kojoj čuki bio! - rekao je neku deceniju kasnije dr Vladimir Gligorov.