U susretu bliske vrste, kod podvožnjaka na Novom Beogradu, do sporazuma između profesora i studenata i milicije nikako nije moglo da dođe. I jedni i drugi čvrsto su ostajali pri svome: studenti da prođu prema gradu, a milicija da ih u tome spreči. Stvarala se eksplozivna atmosfera. Bila je potrebna samo iskra da plane sukob.

U jednom trenutku studentska masa bučno i veselo reaguje. Pozdravlja starog revolucionara i učesnika Španskog građanskog rata Veljka Vlahovića, koji je u to vreme prvi čovek Saveza komunista u Beogradu. Sa njim su pristigli Miloš Minić, predsednik Skupštime Srbije, i dr Miroslav Pečujlić.

- Zaorilo se iz hiljadu grla: "Veljko, seti se mladosti! Seti se Španije!" Dvojica studenata prišla su sa zastavom Veljku Vlahoviću i dali mu je u ruke. Masa je ponovo počela da skandira: "Veljko, vodi nas!" Tog trenutka Veljku su grunule suze na oči - svedočio je dr Žarko Bulajić.

DVOTONAC šofera Laze, koji se pridružio studentskoj koloni kod "Fontane", začas je pretvoren u govornicu. Na kamion se popeo Veljko Vlahović:

- Slažem se s vama i sa pjesmom koju pjevate! Ali šta to znači - ne skrenuti s puta? Ako idemo prema socijalizmu, treba da znamo kuda idemo i zašto idemo.

Masa je odgovorila:

- Znamo, znamo!

Prekidan poklicima studenata, Veljko Vlahović je nastavio:

- Vaši zahtjevi u pogledu samoupravljanja su opravdani. Ali ja vas lijepo molim, izaberite svoje predstavnike, delegaciju koja će obrazložiti to što tražite. Ja vam obećavam da će rukovodstvo zemlje o tome raspravljati!

REĐALI su se govornici. Ali tu više niko nikoga nije slušao. Miloš Minić je pokušavao da ubedi jednu grupu studenata da izaberu delegaciju koja će zajedno sa funkcionerima sprovesti istragu i utvrditi odgovoriost za brutalno ponašanje milicije prethodne noći.

- Garantujem vam da niko od nadležnih nije izdao naređenje da se puca i da se tuku studenti - uveravao ih je predsednik Skupštine Srbije.

U jednom trenutku neko iz redova studenata predložio je da se mirne demonstracije održe ispred zgrade SIV-a. Funkcioneri su to odbili.

Došlo je do kratkog zatišja. Na obe strane tekle su kratke konsultacije.

Posle toga je dogovoreno da grupa studentskih predstavnika ode do Veljka Vlahovića i iznese mu osnovne zahteve.

IZDVOJILA se grupa od deset-petnaest studenata, među kojima su bili Đuro Kovačević, predsednik Saveza studenata Jugoslavije, Slobodan Anđić, Ratko Butulija, Vladimir Gligorov, Vladimir Mijanović, Rade Kuzmanović, Đorđije Vuković... S druge strane bili su Veljko Vlahović i Miloš Minić. Docnije im je prišao i Stevan Doronjski.

- Da čujem, kakvi su vaši zahtjevi? - pitao je Veljko Vlahović.

Odjedanput, uglas, počelo je da govori više studenata:

- Pre svega, treba da pustite sve uhapšene, pa onda da razgovaramo - gnevno je rekao Vlada Revolucija.

- To je već urađeno, Puštena su čak i trojica koja su tamo bila zbog pijanstva - odgovorio je Miloš Minić.

- Dobro, ali zašto nam ne oslobodite prolaz da mirno idemo za Beograd ili bar do SIV-a? - pitao je jedan od studenata.

- Ja nemam ništa protiv toga. Ali vaše nezadovoljstvo može da iskoristi neprijatelj. Da li ste spremni da spriječite te elemente?

- Jesmo!

- Najbolje je da vi po fakultetima jasnije formulišete vaše zahtjeve - uzvratio je Veljko Vlahović. - Ja sam organizovao najveći štrajk prije rata. Evo ga Miloš Minić, on je bio sa mnom u akcionom odboru. Ali taj štrajk mi smo pripremali mjesec dana i tačno smo znali šta hoćemo.

DOK je ovaj razgovor trajao, znatan broj i studenata i milicionara posedao je na utrinu oko podvožnjaka.

- Nas dvadesetak studenata i isto toliko milicionara, koji smo bili sa desne strane, seli smo. Bili smo umorni i mi i oni. Nismo spavali celu noć. Pošto je nestalo duvana, nismo imali gde da ga kupimo, i milicionari su nam davali svoje cigarete. Ja sam jednom brki popušio skoro pola pakle "lovćena". Posle, kad je počela tuča, taj brka i njegovi drugovi su otvorili kordon rekli: "Bežite, kukala vam majka!" I mi smo stvarno pobegli kroz taj kordon a da nas nisu ni pipnuli - pričao je pred smrt Slobodan Durutović Durut, u to vreme lektor u redaciji "Studenta".

U iščekivanju rezultata pregovora studentskih predstavnika i funkcionera, masa demonstranata sa leve strane se zatalasala. Kordon milicije pokušava da odbaci studente. I tada, neočekivano, čula se komanda: Udri! Poletele su bombe suzavaca.

Prema svim svedočenjima, bio je to stravičan prizor.

U PRVOM vanrednom broju "Studenta", koji se pojavio sutradan na beogradskim ulicama, Kemal Kurspahić, urednik reportaže u tom listu, piše:

"... Dok su studenti očekivali rezultat pregovora, ponašajući se pri tome dostojanstveno i ne provocirajući miliciju, odnekud je odjeknula naredba (Udri po njima!), i na studente se odjednom oborila gruba sila. Ovakav brutalan napad milicije bio je sasvim nepotreban. Istina, masa demonstranata se s vremena na vreme pomerala, potiskujući za metar-dva kordon plavih šlemova, ali kod podvožnjaka su bile koncentrisane tolike milicijske snage da im od studenata zaista nije pretila nikakva opasnost.

"NA SVE strane počele su da sevaju palice; one su se nemilosrdno spuštale čas na leđa, čas na glave demonstranata, od kojih su se mnogi odstupajući, našli na zemlji.

"To se dogodilo i autoru ovih redova. Sa još desetak kolega našao sam se na pločniku, i dok smo se digli, sustigla nas je milicija udarajući nas gde je i kako je stigla. Tada sam dobio dva udarca palicom po leđima, od čega sam ponovo pao na pločnik. Svuda oko mene ležali su povređeni studenti, a jedna devojka je bespomoćno jaukala dok su je dva milicionara, onako oborenu u prašinu, nemilosrdno mlatila. Za onima koji su uspeli da ustuknu pred monstruoznim napadačima ostali su u prašini obuća, delovi odeće, tašne i dokumenta.

"U TOM besomučnom batinanju i gaženju studenata koji nisu mogli da pruže bilo kakav otpor, mnogi demonstranti, među kojima i profesori Univerziteta, teško su povređeni.

"U pesku kraj puta našao sam koleginicu sa Pravnog fakulteta. I dok smo, oboje hramljući, pokušali da izmaknemo za ostalima - sustigla nas je nova grupa milicionera.

- Šta se vučete, trčite! - terali su nas, iako smo se oboje jedva vukli putem (ne pokušavajući da se usprotivimo volji narodne vlasti).

"Jedan od njih opsovao mi je majku i primetio kako nisam dobio dovoljno batina, na šta me je drugi dva puta snažno udario palicom po vratu."


ODBIJ, BAGRO STUDENTSKA

JEDAN milicionar nutkao je cigaretama studente. Bio je vrlo prijazan čovek. Pušio je zelenu nišku "moravu" bez filtera. Ja nikad nisam mogao da pušim cigarete bez filtera, ali njega nisam hteo da odbijem. Toliko je to bio fini čovek. Žalio se kako teško živi: žena bez posla, dvoje dece, stanuje u vlažnoj baraci u Zemun polju. Kukao je na skupoću i na one što pljačkaju društvenu imovinu. Ali kad je pala naredba "udri", taj fini čovek najedanput se preobrazio. Zgrabio je pendrek i procedio kroz zube: "Odbij, bagro studentska! Taj mi je prebrojao sva rebra! - ostalo je zapisano u beleškama pokojnog pesnika i novinara "Večernjih novosti" Milana Lalića.