JEDAN Stendalov junak miriše cveće, šeta, uzdiše i misli na svoju dragu. A iz daljine dopiru topovske kanonade. On nema pojma da se upravo odigrava najvažniji događaj njegovog vremena: bitka kod Vaterloa. Mladi iz Jugoslavije, već daleke 1966, pred krizom društva koja se naslućivala, nisu želeli da liče na tog Stendalovog junaka! U tome je bilo neke poezije! Da li je to bila poezija besmisla?

- Ubili su boga u nama. To je bio svirep obračun sa generacijom koja je htela da misli svojom glavom - ispričao je svojevremeno Đorđije Uskoković, tada student sociologije.

- 'Ajde more! Od nekoliko modrica ne treba praviti dramu - rekao je Nikola Bugarčić. Dva čoveka - dva viđenja istog zbivanja. Đorđije Uskoković je preživeli šezdesetosmaš, jedan od onih koji su dobijali masnice.

NIKOLA Bugarčić je tada bio na čelu kolone onih koji su nosili šlemove i držali pendreke. Studentska pobuna iz 1968. godine i danas izaziva podeljena mišljenja. Za jedne je to bila reakcionarna politička zavera u koju su svoje prste umešale čak i tajne sile spolja. Za druge je to bunt mladih protiv nehumanog i nepravednog sveta koji su stvorili njihovi roditelji.Dabome, događaji iz 1968. godine zvanično u Brozovom režimu nisu bili zabranjena tema. Ipak, naučna monografija o šezdeset osmoj, koju je napisao dr Nebojša Popov, nije se svidela ni javnom tužiocu ni sudijama Okružnog suda u Beogradu. Zabranjen je i "Ispljuvak pun krvi", dnevnik junskih događa režisera Živojina Pavlovića. Čak i knjiga novinara Mirka Arsića i Dragana Markovića, koja je rađena po narudžbini Centralnog komiteta SK Srbije, pošto je štampana u Nišu, skoro godinu dana čekala je da se javni tužilac smiluje i odobri štampu. Kilometri filmske trake koje je pre pedest godina snimio Dušan Makavejev pokrio je veo zaborava...

ŠTA se zbilo šezdeset osme? Šta su zabeležili i napisali savreminici tog vrelog juna:

- Osnovni razlog današnjeg nemira na univerzitetima jeste u tome što se omladina nije pomirila s tim da je perspektiva jugoslovenskog društva u budućnosti mutno zamagljena i izgubljena. (dr Milorad Ekmečić, "Lica", Sarajevo, br. 8-9. jun - jul 1968.)

- Ovi događaji govore o tome da omladina i studentska omladina pokazuje veliki interes, ali i veliku neobaveštenost za mnoge aspekte i probleme i da istovremeno može da bude nekad i zavedena demagoškim i lakim parolama. (Dragi Stamenković, "Borba", Beograd, 8. juna 1968.)

- Ne može se tek tako zapaliti cisterna koja košta 80 miliona, a da za to niko ne odgovara. (Draža Marković, "Borba", Beograd. 8. juna 1968.)

- Posebno ističemo da se studenti ne bore da bi popravili svoj položaj u društvu, nego da se popravi društvo. (Zaključci Zbora studenata, nastavnika i radnika Mašinskog fakulteta u Novom Sadu).

- Mogu da kažem da sam sretan što imamo takvu omladinu koja se pokazala zrela. (Tito u govoru preko Televizije Beograd 9. juna 1968.)

- Šta može omladina protiv države, policije, organizacije? Može da izađe na ulice i da dobije batine! - jetko je zaključio dr Dragoljub Mićunović, mnogo, mnogo pre 5. oktobra i mnogo pre nego što je osnovana Demokratska stranka.

U STVARI, ima pravo profesor Ekmečić kad kaže da mladi nisu pristali da zatvorenih očiju i ćutke prolaze kraj sudbonosnih procesa koji su se odvijali pre četrdeset godina.

Nisu hteli da liče na onog Stendalovog junaka koji zaljubljen šeta misleći na svoju draganu, dok iz daljine dopire kanonada topova. Tek je kasnije saznao da je to bila kanonada na Vaterlou, jednom od značajnih poprišta ljudske istorije.

Junski događaji prepliću se sa vremenom kada se već osećaju neke posledice privredne reforme. Počinju žustre debate o socijalnoj nejednakosti. Dolazi do prvih likvidacija neuspešnih preduzeća, radnici ostaju bez posla. Prvi vozovi naše radne snage kreću ka trulom Zapadu. U štampi se lansiraju nove parole: Nemamo svi iste stomake. Protiv uravnilovke, tržište je jedini i najbolji sudija.

Bio je to šok za društvo naviknuto na harmoničnu teoriju radnog naroda, po kojoj smo svi jedna složna i solidarna zajednica.

ŽIVOTNI standard vidljivo opada. Plate u društvenom sektoru su sve manje. Profesorske naročito. Penzioneri jedva krpe kraj s krajem.

Mladi sve teže dolaze do posla.

Uopšte, mnogi imaju osećanje suvišnih ljudi. Nepunih deset godina nakon donošenja najprogresivnijeg Programa SKJ, ciljevi koji su u njemu formulisani kao da su sasvim gurnuti u stranu.

Istovremeno je tekla i izvesna politička liberalizacija. Rasprave o pravcima razvoja socijalizma, kako se tada govorilo, postajale su otvorenije i i slobodnije.

- Ne radi se samo o otpuštanju radnika u fabrikama, o štrajkovima, iako baš to najviše podstiče na uzbunu. Po mom mišljenju, mnogo je značajnije da je u poslednje vreme izgubljena perspektiva buduće izgradnje celog društva. (Dr Milorad Ekmečić)

Među beogradskim studentima naglo postaju popularne ideje svetskog studentskog pokreta. Naročito se čitaju knjige Markuzea i Rajta Milsa, ali i drugih kritičkih filozofa. Ideje nove levice i njene demokratske alternative dobijaju sve više pristalica. Omiljena je i Roza Luksemburg zbog svoje kritike Lenjinovog birokratizma.

ZAČETAK DEMOKRATIJE U BEOGRADU je, u drugoj polovini šezdesetih godina, već bilo oformljeno neko studentsko mnjenje i prećutno je priznavano pravo da studenti mogu spontano da izražavaju svoje stavove - mimo zvanične politike. Svaki čas je bio sazivan poneki zbor i protestovalo se protiv nečega, uglavnom na Filozofskom i Filološkom fakultetu. To je bila kao neka tekovina i začetak demokratije...

SA DIVLjENjEM i poštovanjem govori se o idejama lidera nemačkih studenata Rudija Dučkea. Studentska štampa je bila preplavljena intervjuima sa Dučkeom, Markuzeom, Fromom, Kolakovskim. Pojedini beogradski studenti sa radikalnijim idejama dobijali su nadimak Dučke.

Maja 1968. stigla je vest o atentatu na Rudija Dučkea. Student Filozofskog fakulteta Vladimir Mijanović išao je od učionice do učionice i prekidao čas, govoreći profesorima:

- Dok vi ovde držite predavanja, u Nemačkoj se lije studentska krv!

Jedan od profesora mu je odgovorio:

- Malo strpljenja, dok završim čas. Ta krv neće tako brzo stići u Beograd.

I opet protestni miting.

Za tili čas dvorište Kapetan-Mišinog zdanja preplavili su transparenti sa likom Rudija Dučkea i prigodnim parolama o slobodi i demokratiji. Dabome, na brzinu je sročen i uz burne aklamacije prihvaćen protestni telegram gradonačelniku Berlina.

HER Šicu, inače socijaldemokrati po ubeđenju, studenti su natovarili na leđa sva fašistička zlodela i zapretili da oni više neće podnositi da fašisti i dalje divljaju po Berlinu.

Kada je telegram predavan na pošti, službenica je pitala za ime pošiljaoca. Student je dao adresu dr Dragoljuba Mićunovića, koji je i sastavljao pomenuti telegram.

- Na moje veliko zaprepašćenje - prisećao se nekoliko decenije docnije dr Mićunović - ubrzo je na moje ime stigao odgovor na nekoliko stranica. Gradonačelnik Berlina vrlo ljubazno me obavestio da je i sam antifašista i socijaldemokrata. Da se oni trude i ulažu ogromne napore protiv fašističkog divljanja. Tim biranim i uverljivim rečima me je strašno postideo. Naime, ja sam bio ubeđen da te telegrame niko ne čita!

SUTRA: OBRAČUN U REŽIJI "VEČERNjIH NOVOSTI" I ANTONA MARTIJA