POŠTO se proslavio osmislivši uzorne heroje Asteriksa i Taličnog Toma, Rene Gošini je 1962. stvorio i njima potpuno suprotnu figuru, toliko tupavo pokvarenu, da je simpatična. Antiheroj čije ime ima koren u engleskoj frazi "He's no good" ("zlica", "pokvarenjak"), Iznogud je osoba čija ambicija nadilazi čak i njegovu prevrtljivost, lažljivost i beskrupuloznost, a fiksacija mu je da smicalicama postane "kalif namesto kalifa". Kod nas decenijama već operiše čovek koji, i po liku i po karakteru, deluje kao da je iskočio iz Gošinijevog stripa. Zarad uspona na vlast, i Vuk Drašković je bio spreman na sve, uključujući sklapanje i raskidanje krajnje spornih saveza, lutanje od ekstremne desnice do ekstremne levice pa ukrug, zakulisne radnje i makijavelističke spletke, izdaju onih sa kojima je drugovao i kumovao...

Kao svi kvalitetni literarni likovi i on i Iznogud imaju saradnike kojima je osećanje za odanost toliko da je pamet emigrirala. Na srpskom, ime Iznogudovog sluge je Dil-el-Tant što, izgleda, i heroju ovog teksta stoji kao četniku nož. Naš Dil-el-Tant, Čotrić, aforističar u politici i verni trabant "kralja trgova", nehotično je, napisavši jedan tekst, Jeleni Milić preoteo titulu kalifa neuračunljivih branitelja angloameričkih vrednosti u Srba. Nestrpljivo očekujemo Jelenin revanš.

MIŠLjENjEM da bi se "rusofili razočarali u Rusiju" kada bi bili njegove sreće i imali prilike da spoznaju sav njen jad i bedu, ovaj prosvetitelj je u skladu s najvišim dil-el-tantskim standardima javno demonstrirao visok nivo intelektualne trapavosti, površnosti, neznanja, neinformisanosti... Nećemo reći da iz njegovog teksta isijavaju upitan vrednosni sistem i krajnje pragmatično shvatanje demokratije kakvo se nekoć učilo u ideološkoj školi koja izrodi i njegovog Iznoguda, a danas karakterišu i zajedničko im "NATO četništvo" i savremenu zapadnjačku ideju slobode. Moguće je da su kod autora ovih redova prisutni paranoja i uobrazilja i da mu se samo priviđa sličnost između metoda iz nekih prošlih vremena i Čotrićevog predloga da se na "ogledno putovanje" u Rusiju pošalju svi koji razmišljaju van vašingtonsko-briselske dogme (pobrojao je "takozvane srpske patriote i rusofile, nacional-komuniste, antizapadnjake, pravoslavne fanatike, protivnike EU..."). "Pravoverni Evropejci", poput našeg Dil-el-Tanta, danas bi da na "ekskurzije" šalju "rusofile" kao što su im svojevremeno vaučere za pansion na Golom otoku davali "pravoverni komunisti". Ako pametan uči na tuđem iskustvu, onda čudi da vispreni Čotrić nije shvatio da se ljubav prema Rusiji ne može isterati ni udarcima gvozdenom šipkom po jadranskim suncem sprženim leđima. Za ljubav prema SAD i EU nismo sigurni.

RUSIJI on zamera siromaštvo, socijalni jaz, katastrofalno stanje infrastrukture, "sveprisutnost" spomenika posvećenih Oktobarskoj revoluciji, dominaciju uvozne robe i nedostatak domaćih proizvoda... Istovremeno ističe totalnu superiornost bogatih zapadnih zemalja. Da je bio i u SAD ili EU, saznao bi da ovo nisu problemi samo ruskog društva. Ispod praga siromaštva u Rusiji živi 13,3 posto stanovnika, dok ih je u SAD 15,1, Britaniji 15, a Nemačkoj 16,7 odsto (podaci iz Almanaha CIA). Prva rečenica "Gardijanovog" teksta iz januara o stanju infrastrukture u SAD glasi: "Putevi i mostovi se raspadaju." A socijalni jaz? Na primer, direktor simbola američke kulture, "Mekdonaldsa", bez bonusa i drugih dodataka zarađuje 74 puta više od svojih radnika. Zgražavanje što Rusi, za razliku od Amerikanaca, ne ruše svoje istorijske spomenike najviše govori o samom Čotriću. Takođe i ideja da se ljubav bira po materijalnim, a ne po nekim drugim vrednostima. To je kao da vam za ženu koja vas voli kažu: "Ostavi je, plata joj je bedna, nema parket u stanu, rotira dva para ofucanih cipela... Razočaraćeš se. Bolja je ova što te maltretira, vara i što je napravila bogatstvo zavivši u crno koga god je mogla." Ako Čotrić tako razmišlja, ostalo mu je jedino da odluči da li će biti Melanija Tramp, ili Stormi Denijels, a onda i da okači američku zastavu sašivenu u Kini.