KRAJEM osamdesetih godina prošlog veka savetnik tadašnjeg lidera SSSR-a Mihaila Gorbačova, Georgij Arbatov uputio je Amerikancima stravičnu pretnju: "Nanećemo vam stravičan udarac - oduzećemo vam neprijatelja." Nestanak sovjetske "imperije zla" dovodio je u opasnost od nestanka svakog ideološkog opravdanja američke hegemonije nad svojim saveznicima. Tada je trebalo da Amerikanci pronađu rezervnog neprijatelja, čija bi pretnja, realna ili navodna, ali u svakom slučaju pogodna za uvećavanje i instrumentalizaciju, omogućila nastavak nametanja te hegemonije partnerima manje ili više transformisanim u vazale. Na globalnom nivou, taj neprijatelj je pronađen posle 11. septembra 2001, nakon čega je pokrenuto ono što američki jastrebovi nazivaju globalnim ratom protiv terorizma. U tom ratu neprijatelj je sveprisutan i predstavlja pretnju bukvalno svakome, svuda i u svako vreme. Sa tim neprijateljem nema pregovora i on mora biti uništen. Potpuno. Ovo je izgovor za nastavak američke hegemonije na globalnom nivou i sprovođenje njihovih interesa u čitavom svetu. Teroriste su, nešto više od decenije kasnije, ponovo zamenili Rusi. Sveprisutni, potpuno iskvareni i odlučni da unište ideju slobode, za koju se SAD neumorno bore u svakom kutku ovoga sveta praktično od svog nastanka.

NA regionalnom nivou, rat protiv apsolutnog neprijatelja, same inkarnacije zla koji mora biti iskorenjen, započet je više od decenije ranije. Neprijatelj čije uništenje je preduslov slobode bio je oličen u takozvanoj "velikosrpskoj ideji" i politici "etničkog čišćenja" koje je, po zapadnom narativu, sprovodio Slobodan Milošević. Kao i SSSR, Milošević i njegove "genocidne namere" odavno više nikome ne predstavljaju pretnju. Što bi Arbatov rekao, Americi i njihovim interesima u ovom delu sveta nanet je "stravičan udarac". Odlaskom Miloševića u Srbiji šteta, međutim, nije naneta samo Amerikancima. Naneta je i čitavoj kasti koja je svoj raisond'tre nalazila u borbi protiv ove pošasti. Amerikanci se na Balkanu i u Srbiji mogu boriti protiv "malignog uticaja Rusije". Ali protiv koga će se boriti domaći "aktivisti"? Njima je i za duhovni, a i za materijalni, opstanak i razvoj neophodan unutrašnji neprijatelj. Tome je neko vreme dobro služio Vojislav Koštunica, ali i on im je zadao "stravičan udarac". Bacanje kamenica na Aleksandra Vučića pred stranim sponzorima i nije baš isplativo, jer on u svojoj politici dobro balansira između bratstva s Rusijom i usvajanja evropskih vrednosti i pridruživanja Evropskoj uniji. Stoga u inostranstvu ne može biti predstavljen kao "apsolutno zlo" i "totalni neprijatelj". Ekipa odlučna da nastavi nametanje svoje potpune hegemonije nad našim društvom voli laka rešenja, pa nije mnogo lupala glavu i dohvatila se prvog što joj se našlo pri ruci - bauku fašizma. Idealna solucija! Ne samo da se našem narodu pri pomenu ove reči i ove ideologije genetski već diže kosa na glavi, nego je tako i na Zapadu. Liberalizam i njegova ideologija izjednačavanja, političke korektnosti i navodne tolerantnosti već duže vreme vide fašizam i tamo gde ga ima (ređe) i tamo gde ga nema (češće). I domaći i zapadni antifašisti ne vide ga u Ukrajini ili Hrvatskoj, gde su, uslovno rečeno, neofašisti i neonacisti ušli u svaku poru društva i gde su fašistička obeležja radije viđena od onih istinski antifašističkih. Tamo gde ga nema, gde je antifašizam praktično stvar porodične tradicije, u Rusiji i Srbiji ga vide.

TAKOZVANI antifašizam je istovremeno postao i stvar mode i savršeni alibi da se neko napadne, a najčešće se napad odnosi na čitav ovaj narod kojeg, po njihovom shvatanju, prožima fašistička filozofija palanke. Širok je spektar. Od Inicijative Ne da(vi)mo Beograd kojoj je, iako se zvanično bavi isključivo komunalnim i urbanističkim problemima grada, "himna" španska antifašistička pesma iz vremena građanskog rata "Aj Karmela" do Marinike Tepić kojoj je takozvani antifašizam jedini politički, a moguće je i lični, identitet. Zna li neko za šta se ova žena zalaže, osim za progon onih koje smatra "fašistima"? Verovatno ne zna ni ona. Pitanje je samo da li će se svi ti silni antifašisti pretvoriti u ništavilo kada shvate da u Srbiji (osim u promilima) fašizma nema i da nisu oni ti koji su progonjeni zbog svojih "ideja" nego da su progonitelji.