Kako napisati tekst o sportskim temama, pa recimo o NBA košarci, a da istovremeno interesuje i muškarce i žene? Ovo je jedno od pitanja koje muči žurnalistiku otkad (istovremeno) postoje novinarstvo, muškarci, žene i košarka. A tekst koji sledi pokušaj je da se na to pitanje jednom zasvagda nađe odgovor.

Elem, u tekstu prvo ide deo dosadan većini žena: Nikola Jokić, dvadesettrogodišnji dva i kusur metra visoki deran iz Sombora, koji u NBA igra za Denver Nagetse, postigao je najbrži tripl-dabl u istoriji tog takmičenja. Za samo 14 minuta i 33 sekunde igre u utakmici protiv Milvoki Baksa, Jokić je imao dvocifren učinak i u postignutim koševima i u uhvaćenim loptama pod košem i u asistencijama drugim igračima. Ovim je Nikola pretekao rekord godinu dana stariji i od njega samog; njegov prethodnik Džim Taker sve je to isto učinio za tek 17 minuta igre, davne 1955. godine.

Hvala, dame, što ste pokazale malo strpljenja, a sad ide nastavak koji bi vas malo više mogao zanimati. Sedam hiljada devetsto pedeset kilometara i sto šezdeset metara istočno od Milvokija, a gde je gorepomenuti tripl-dabl učinjen, postignut je još jedan rezultat gde se tri nečega pomnožilo sa dva nečega. Mnogoglavo državno telo - sastavljeno od Ministarstva kulture i ministra bez portfelja zaduženog za demografsku i populacionu politiku - izabralo je tri puta po dva slogana čija je namera da ukrase kampanju koja bi bila "usmerena na stimulaciju roditeljstva i rađanje većeg broja dece", a kako piše u pravilima javnog konkursa za rečene proizvode umne radinosti. Na kraju detaljnog, verovatno skoro porođajnog procesa selekcije i eliminacije pobedili su, između ostalog, slogani "Rađaj, ne odgađaj" i "Dosta reči, nek zakmeči". Poreski obveznici platili su zabavu izbora tri puta po dva nagrađena slogana - 275.000 dinara. I nije neka para, koliko je svenarodne ekstaze donela.

I sad ide deo teksta kojim se objedinjuju i muška i ženska interesovanja. Sutra, devetnaestoga februara ove godine, biće dvadeset treći rođendan Nikoli Jokiću. Te 1995. godine, kad je centar Grumenja rođen, nije bilo konkursa za spotove koji "stimulišu roditeljstvo". Doduše, tad to možda nije ni bilo potrebno, jer je stanovnika na teritoriji sadašnje Srbije bilo minimum 700.000 više nego što ih sada ima. No, da se manemo digresije, da pređemo na stvar: igrač Denver Nagetsa začet je i rođen bez reklamne kampanje! U to davno i hvala bogu prevaziđeno vreme vladalo je naivno uverenje pripadnika oba pola da se plodnost - kako nacionalna tako i pojedinačna - ne mora omogućavati putem gledanja reklamnog bloka na televiziji ili bilborda koji daje komandu da ima da se začinje ili rađa. Medicina je bila u zabludi da je potrebna ovulacija, a bez državne regulacije. Posmatrano sa te tačke gledišta, nije ni čudo što Nikola u Americi čini čuda - on je čudo samo po sebi, jer je začet bez dejstva Slogana i Kampanje, tih magičnih mentalnih antipoda kondomu, spirali ili abortusu. Propaganda ih blagoslovila.

Negde u dubini nacionalnog bića, dakle, susreli su se spermatozoid propagandnog i jajna ćelija političkog shvatanja sveta. Te su zajedno oformili fetus logike da se komplikovani problemi rešavaju jednostavnim krilaticama, po mogućstvu u stihu. I sad tu ima potencijala: "Nema nataliteta bez golih čika i teta", "Državni je pomak kad joj raste stomak", "Nisam čudna što sam trudna" i slično. Pitanje je dana kad će se i na ostale ljute rane priviti ljuta sloganska trava: "MUP-u hvala, nema kriminala", "Sad je manje bede, a više privrede", "Preambula nam prisela, zbog Vašingtona i Brisela", "Zarad bivše bratije nema demokratije"... A za to vreme, dok se ovdašnje bandere budu ukrašavale samolepljivim državnim umotvorinama, tamo negde, hiljadama kilometara daleko, rađaće se i ređati dvojke i trojke - i van porodilišta. To će neki od mnogih koji su rođeni a ne žive više ovde (Nikola Jokić, te kako zadnje vesti govore i Bogdan Bogdanović) pokazivati zašto su se rodili i za šta su rođeni.

Doduše bez slogana, što im je i mana. Gle, i ovo se rimuje.

Slogan li je? I kamo nagrada?