Ovako je to išlo: potpisnik ovih redova seo je za tastaturu svog elektronskog sokoćala, sa čvrstom namerom da piše o gradskim izborima u Beogradu, a u nedostatku kakvih adekvatnijih događaja za, da izvinete, nedeljno kolumniranje. Potom je počeo da razmišlja o čemu bi se, a tim povodom, moglo pisati. I mogao je da se zakune da se u njegovoj glavi čuju samo cvrčci i zrikavci. Izbora, koji bi trebalo da se dese 4. marta, nešto kao da nema. Kratkom inspekcijom interneta proverilo se da nije, kojim slučajem, isti datum - samo sledeće godine, pa je otud ovoliki nedostatak izborne groznice. Jok. Ove godine. Za četiri nedelje od trenutka kad se čitaju ovi redovi. Hm.

I dakle: februarskih mesec dana od početka izbora u gradu koji ostvaruje dve petine BDP-a zemlje u kojoj se nalazi - ne dešava se skoro ništa. Opozicije skoro nigde, pa čak ni na ono malo mesta gde bi ih uopšte moglo biti; tu i tamo neko iz te grupacije lane protiv - drugih iz opozicije. Inventivno. A pozicije još manje. Uz izuzetak jedne predizborne konvencije, gradski funkcioneri šunjaju se skoro ilegalno po prigradskim opštinama, obilazeći svoju partijsku pastvu tek da im Onaj Gore ne drobi da se ne trude. U jednom TV prilogu mogao se videti i vodećepartijski glumac i kulturni funkcioner kako smoren - i sa još jednim istim takvim stranačkim kolegom - hoda po praznoj Skadarliji, dok voditelj ispod slike njih dvojice trijumfalno saopštava da su njih dvojica "obišli Skadarliju i uverili se u njen turistički potencijal". Čak ni pregledanje tradicionalno paranoičnih tabloida ne pomaže u potrazi za ljudskom predizbornom kampanjom: jedan od njih nas je blagoizvoleo obavestiti kako će CIA organizovati krvave postizborne nemire, koristeći za tu namenu trenutnu opoziciju. I sad, zamisliva slika Srbijanke Turajlić i Mićuna koji sa bakljama u rukama jure Žiku Šarenicu ne pomaže da se poveća predizborno uzbuđenje. Ama nimalo.

Elem, kad bi postojala neka ordinacija za bolesne izbore, ove trenutne beogradske bi pod hitno trebalo tamo odvesti na pregled, da čika doktor utvrdi šta im je, kad su već tako anemični, mlohavi i mlitavi. Nikakvi, brate. Bez obzira na to što bivši predsednik države, bivši predsednik vlade, bivši gradonačelnik, bivši ministar spoljnih poslova i bivši generalni sekretar UN, bivši ministar privrede, bivši ministar odbrane, bivši ombudsman, sadašnji predsednik opštine i još poneki izlaze na megdan sadašnjim gradskim čelnicima, pažljivo sakrivenim iza imena i prezimena izvesnog Aleksandra Vučića, ljubavi prema Beogradu i Branka Kockice - ipak bi taj duel trebalo da bude malo življi no što je sad. Ipak nije reč o dijalogu o Kosovu ili o procesu pridruživanja EU ili o izgradnji "Južnog toka" pod novim imenom, pa da se ama baš ništa ne dešava, a kao dešava se. Dva miliona ljudi, glavni grad, izbori, politika, na šta, bre, to liči, da nema domaćih izdajnika, vladajućih bandi, lopova, kriminalaca, lažova i prevaranata? Bez obzira na to što kako bilo koja strana otvori usta, tako pada rejting, ipak je malo besmisleno da se foliramo kako su ovo izbori za gradsku vlast u Rejkjaviku, Helsinkiju ili Džunou, glavnom gradu Aljaske. Probudi se, Beograde, nekad uzavrela balkanska prestonico!

Ali dobro, možda je i ovako u redu, možda započinje nova faza našeg demokratskog razvoja i načina kako se vodi kampanja. Na ulicama beli bilbordi na kojima ništa ne piše (eventualno i crni, a u slučaju opozicije). Na mitinzima se skupimo, svi ćute, govornici se popnu na binu, klimnu glavom i svi se razilazimo. Predizborni reklamni blok na televiziji se sastoji od najavne i odjavne špice, jer reklama nema, koji će nam.

(Ne)Sumnjivi tipovi organizuju beli bugarski voz: ako im doneseš fotografiju belog listića - 10 evra. Ako ostaneš kod kuće - 20, a ako si lažno prijavljen da živiš u gradu u koji i nećeš otići da glasaš, cena na upit. Odatle pa do toga da iz Berlina, Brisela, Moskve ili Njujorka (izvinjavamo se Pekingu, Abu Dabiju i Istanbulu, još se nisu kvalifikovali) stignu spiskovi sa izabranima i neizabranima, a koje ne moramo ni da overavamo na izborima - malo fali. Pa kad razmisliš, šta bi i falilo da to ne fali. Odnosno, koja bi bila razlika. A u odnosu na ovu tišinetinu koja sada vlada.

Beograde, koji ti je?