SRAMOTO jedna,

znamo se se još odmalena, još od kad su nam roditelji govorili "Kako te nije sramota?" ili "Sram te bilo!". I dan-danas se sećamo od čega nas je sve bilo sramota pred onima koji su nas učili šta je sramota. Zato što je i njih učio neko. Jer sramota je bilo ne znati šta je sramota.

Još od tada odnos prema sramoti bio je veoma važan, nekako se podrazumevalo da ne treba raditi ono od čega posle može da te bude sramota. A znalo se i šta je sramota, čak se mogla ustanoviti i razlika između veće i manje sramote: veća je sramota, recimo, krasti kad imaš, nego kad nemaš. Ili je veća sramota kad pokazuješ svoju nego kad vidiš tuđu sramotu. Sramota je kad uzmeš a ne vratiš, a veća je to sramota nego kad vratiš prekasno ili manje no što si uzeo. Takođe, veća je sramota ako ne priznaš da si uradio nego nego što ćutiš ako si video nešto loše. A najveća je sramota ako ne osećaš sramotu, a trebalo bi.

SRAMOTA je kad se kaže da nije kako jeste, a i kad se tvrdi da jeste kako nije. Sramota je da se javno priča o tajnim stvarima, ili da se rade tajno javna posla. Sramota je lenčariti pred onima koji rade, galamiti pred onima koji se odmaraju. Sramota je tražiti ono što nam ne pripada, zahtevati ono što ne zaslužujemo, raditi pa čak i smerati ono što se ne sme. Sramota je galamiti u tišini, veseliti se u tuzi, siliti se nad slabijima, prositi ako možeš da radiš i zaradiš, ne poštovati starije, zanemarivati decu. Sramota je ne ugostiti goste, sramota je ne poštovati domaćine, sramota je u tuđoj kući ponašati se kao u svojoj, a još veća prema svojoj kući se odnositi kao prema tuđoj. Sramota je biti bahat ili prost, sramota je cmizdriti kad treba biti hrabar, sramota je kad se ne zna nešto što svako mora da zna. I sramota je, baš velika, kad se ne zna šta je sramota.

I tako eto, sramoto, nekako dođosmo do tebe i nas, sada. Ovih dana nekako smo posramljeni, kako zbog nas samih, tako i zbog mnogih drugih. Sramota nas je šta se sve radi, kao i šta sve se nije preduzelo. Sramota je šta je sve bilo, a sramota je i sve ono što se nije desilo, a moralo je. Sramota je i što nas ranije nije bilo sramota, sramota je što nas sad nije sramota, a tek će da bude sramota kad se ne budemo sramili, a morali bismo. Ne možemo da se odlučimo da li je više nas sram bilo ili bi njih trebalo da je sramota. Sramota nas je i od tuđe sramote, a posebno što njih nije ni sramota. A najviše nas je sramota ovog vremena, u kome izgleda kao da ništa nije sramota. I da nas je nekako sramota napustila, pa više nikog nije sram.

U TOM smislu bismo te, sramoto, zamolili da nam se vratiš, gde god da si otišla. Moguće je da je i tebe sram što više nikog ni zbog čega nije sramota, pa misliš da samim tim nije ni sramota ako ni sramote nema. Ili da te je sramota što smo došli do toga da je postala najveća sramota ako se neko nečeg srami. Ne znamo razloge zašto tebe, sramote, više nema, ali mislimo da si nam neophodna i da nije sramota ako, kad se vratiš, bude više posramljenih. U politici, u medijima, u biznisu, u saobraćaju, na ulicama i u kućama, gde god treba da ima sramote, a nema je. Pa i u ovakvim situacijama, kad je sramota i što ovaj što piše o sramoti ne piše o kakvoj je sramoti konkretno reč, nego se obraća samoj sramoti, kao da nju ne bi bilo sramota da takvo nešto sramno pročita. Što je možda najčudnija sramota od svih: da je postalo sramota i ako se kaže šta je sve sramota i koga bi sve trebalo da je sram. Jedina, možda, gora sramota je ako ne bismo znali - a znamo - o kojoj, kakvoj, kolikoj i čijoj sve sramoti je reč.

E, sramote.