Poštovani ruski

naučnici,

Mi, ljubitelji i vlasnici domaćih ljubimaca, sa pažnjom smo ispratili deo prezentacije najnovijih dostignuća do kojih se došlo u vašem Fondu perspektivnih istraživanja, a koji je posetila naša delegacija ovih dana. I veoma stresno smo doživeli trenutak kada je pred uobičajeno začuđenim pogledima srpskih zvaničnika uobičajeno kratkonogi i klempavi jazavičar završio u neuobičajenoj posudi napunjenoj tečnošću koja ne sadrži azot. I pošto nam, bez obzira na srećan završetak te avanture, nije bilo lako da je i gledamo, mi vam se, evo, obraćamo - prosto da olakšamo dušu.

Napominjemo i da ovo obraćanje nema nameru da ulazi u dublju analizu toga zašto je baš srpskoj delegaciji pokazano naučno unapređenje koje je važno za spasavanje podmorničara, te da li to znači da se naša obezmorena zemlja od sada nalazi na putu da revolucionarno izmeni način odbrane Dunava i Save. Daleka nam je i nepoznata ta problematika, te bismo stoga ovo naše obraćanje ograničili samo na pitanje jazavičara. Mali pas, mala tema, mala glavobolja. Dakle:

Možda među vama ima naših istomišljenika, te će takvi razumeti da nam nije bilo lako da se srodimo sa načinom izvođenja eksperimenta. I razumećete da smo, grešne nam duše, samo na malecki, ama najmanji trenutak pomislili da bi nam bilo draže da je - daleko bilo - neki član srpske delegacije završio potopljen u tečnosti. A da jazavičar bude taj koji zaprepašćeno gleda kako ruski beli mantili potopljenika živog i zdravog vade iz napunjene mega-epruvete, brišu ga peškirima i šalju na udomljavanje. Naravno, pošto bi takav postupak bio smatran izuzetno negostoprimljivim i bukvalno nehumanim, ta primisao poreklom je od naših plahih životinjoljubivih emocija, a i brzo odustajanje od nje govori da ni nama ideja nije bila draga... ili logična... ili i jedno i drugo.

Ali odustajanje od onog što nam je prvo palo na pamet nije nas sprečilo da razmišljamo kako je jazavičar ipak mogao da izbegne svoje naučnodoprinosne muke. Da se eksperiment malo bolje pripremao, te da su se malo više istaživale prilike u Srbiji, bez ikakvih problema bi se moglo zaključiti da ovde ima sasvim dovoljno adekvatnih zamena za potapanje. Penzije umesto jazavičara, recimo. Potopiš ih u MMF zahteve, vladine mere, budžetski suficit - i njima ništa, kao nikad u savremenoj istoriji. BDP, potom. Čija skraćenica, za potrebe misaonog eksperimenta, a i u principu, može biti Bogme Dobro Potopljen. Potom opozicija: eno je potopljena, sve jedan drugoga vuku ka dnu; dočim se s druge strane pozicija isto davi, zagnjurena u preskupe novogodišnje ukrase i jelke, sopstvenu aroganciju i "dala baba da uđe u kolo" zahteve iz Brisela i Vašingtona. Ali, dobro, ako se ipak traži da zamena za jazavičara u eksperimentu bude malo banalnija i bukvalnija, šta je falilo da se - umesto psa - za bezazotno zamorče uzme neka ovdašnja džukela?

Ovde džukela ima koliko god da je ruskoj nauci potrebno. Tu se, naravno, ne misli na četvoronožne mešance, sa njima je sve u redu; misli se na izvorne, nepatvorene ljudske džukele, kojima baš ovakva vremena odgovaraju za njihova džukačka posla: da zauzmu položaje i fotelje. Ili zgrnu novac. Ili steknu popularnost. Ili donesu popularnost nečemu o čemu mora da se ćuti, sem ako nisi džukela... Ili šta god drugo bila ta posla u kojima se džukele snalaze bolje od ostalog dvonožnog sveta. Ovdašnje džukele, dakle, baš takve kakve su, idealne su za potrebe bilo kakvih perspektivnih istraživanja i toplo ih preporučujemo za svaki bratski i prijateljski šinteraj, te za sve moguće dalje eksperimente i prezentacije. Jer u šta god da džukele potopiš, disaće i dalje, đavo da ih nosi. A to je mnogo bolje od onoga što može jedan ubogi jazavičar. Verujte nam.

Ako ništa drugo, makar se u džukele razumemo.