POSLE jednoglasnog izbora Aleksandra Karađorđevića za novog kneza na Skupštini, 13. septembra 1842. godine (po starom kalendaru), engleski konzul u Beogradu Foblank, ruski generalni konzul Vaščenko, austrijski konzul Atanacković i francuski konzul Kodrika predali su Ćamil-paši notu u kojoj je rečeno "da je Vučić podigao oružje protiv kneza Mihaila, koga je sultan postavio za kneza, dakle, protiv svoga zakonitog gospodara, pa prema tome i protiv sultana. Stoga konzuli smatraju Mihailovu vladu zakonitom, a Vučića i njegove ljude buntovnicima".

Posle uručenog diplomatskog demarša, beogradski vezir se našao u neugodnom položaju. Znao je da je iza pobune protiv kneza Mihaila stajala Porta i da je Vučić za svoje nezakonite aktivnosti dobio podršku u Carigradu. Ćamil-paša je zato morao da izvede vešt politički manevar i, prema navodima istoričara Alekse Ivića, odgovorio je predstavnicima velikih sila "da prema njegovim instrukcijama, beogradski konzuli nemaju diplomatskog ovlašćenja, niti imaju prava da se mešaju u unutrašnje pitanje srpske uprave. Stoga on ne može njihovu notu shvatiti kao akt njihovih vlada, nego će je nepročitanu predati vatri" (spaliti, odnosno uništiti, - prim. autora).

VIDEVŠI da mogu da izbiju ozbiljne međunarodne komplikacije, beogradski paša je insistirao da Porta što pre potvrdi odluku izborne skupštine u Beogradu. Na predlog turske vlade, sultan je 6. oktobra 1842. potpisao berat (zakonodavni akt) kojim se "Mihailo Obrenović proglašava svrgnutim sa kneževskog položaja, a za novog kneza potvrđuje se Aleksandar Karađorđević". Sultanov berat je doneo u Beograd njegov lični izaslanik Emin-efendija i ovaj ukaz je svečano pročitan 7. novembra na Kalemegdanu. Povodom toga, u Beogradu je priređena velika svečanost, uz bogate bankete i balove, muziku i vatromet, a u Sabornoj crkvi je pred mitropolitom i u prisustvu velikog broja srpskih i turskih visokih zvaničnika, knez Aleksandar položio zakletvu.

U znak protesta, bogusluženju i polaganju zakletve nije prisustvovao nijedan strani konzul u Beogradu. Za vreme crkvenog obreda desio se i jedan ozbiljan incident koji je još više zakomplikovao političku situaciju u Srbiji. Mimo dotadašnjeg običaja, prilikom čitanja molitve, uz spominjanje turskog sultana i srpskog kneza, nije pomenuto ime ruskoga cara. To je bio povod za oštru reakciju ruske diplomatije koja je, kao što je rečeno, bila uveliko nezadovoljna događajima u Srbiji.

U BEOGRAD je odmah došao baron Vilhelm Karlovič Liven kao lični izaslanik ruskog cara Nikole I. On je upoznao srpske i turske vlasti sa ultimativnim zahtevom Rusije upućenim turskoj Porti da se pod hitno izbor kneza Aleksandra poništi, da se smeni beogradski vezir Ćamil-paša, koga su Rusi okrivili za nastalu situaciju, te da se iz Srbije proteraju Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević.

Rusija, koja je po ranijim međunarodnim ugovorima sklopljenim sa Turskom imala pravo pokroviteljstva nad Srbijom i hrišćanskim narodima na Balkanu, ponovo je početkom četrdesetih godina XIX veka postala snažna i moćna, tako da Porta nije smela da odbije ove njene zahteve. U velikoj nevolji zbog ruskog pritiska, turski sultan je prihvatio za njega ponižavajući ultimatum i poništio je svoj ukaz (berat) o izboru Aleksandra Karađorđevića za kneza, uklonio Ćamil-pašu sa položaja beogradskog vezira i izdao nalog da se Vučić i Petronijević proteraju iz zemlje. Odmah je zakazana nova skupština na kojoj je ponovo trebalo da se odlučuje o izboru srpskog vladara.

DINASTIČKA SMENA PRVA dinastička smena u novijoj srpskoj istoriji izvršena je na čudan, neuobičajen i komplikovan način. Ovo je ujedno bio događaj koji će imati dalekosežne posledice. Za dugi niz godina u srpskom društvu ukorenio se antagonizam između pristalica Karađorđevića i Obrenovića, što je imalo negativan učinak na stabilan razvoj i prosperitet Srbije.

ALEKSANDAR Karađorđević je nevoljno prihvatio sultanovu odluku, a što se tiče Vučića i Petronijevića, sa baronom Livenom je napravljen kompromis da oni umesto progonstva iz zemlje napuste samo Beograd i odu u Kragujevac. Aleksandru Karađorđeviću je takođe naređeno da napusti Beograd i da se smesti u manastir Rakovicu.

Nova skupština je održana 27. juna 1843. godine. Okupilo se oko 4.000 poslanika iz svih krajeva Srbije. Toma Vučić je i ovoga puta nadmudrio rusku diplomatiju - uspeo je da na ovoj skupštini okupi uglavnom svoje pristalice a prethodno su im date instrukcije za koga da glasaju. Prema svedočenju savremenika, sednica najviših narodnih predstavnika nije dugo trajala jer je sve bilo dobro organizovano. Za kneza je ponovo izabran Aleksandar Karađorđević.

SUOČEN sa iskazanom voljom ogromne većine skupštinara, koji su dali svoj glas za kneza Aleksandra, baron Liven bio je prinuđen da se pomiri sa novonastalom situacijom. Da bi koliko-toliko sačuvao obraz ruske diplomatije, ostao je pri zahtevu da Vučić i Petronijević napuste Srbiju. Oni su to i učinili, ali nisu otišli u Carigrad, kako je tražio ruski predstavnik, nego u Niš, koji je tada bio na teritoriji Turske.

Došavši na vlast posle čudnih okolnosti, knez Aleksandar Karađorđević ostao je na kneževskom prestolu punih 16 godina. Ustavobranitelji, koje su predvodili Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević, (koji su se u međuvremenu vratili iz progonstva) čvrsto su držali vlast u svojim rukama i pokušavali da sudskim, upravnim i prosvetnim reformama opravdaju svoje učešće i ulogu u dinastičkom prevratu.

SVESNI da ih ugled ustavobranitelja obavezuje da izgrade ustavni poredak i pravnu državu, Vučić i Petronijević, pod pokroviteljstvom kneza Aleksandra, svojski su prionuli na posao formiranja državnih institucija, pre svega institucija sudskog sistema. A stanje u toj oblasti bilo je više nego očajno. Slobodan Jovanović kaže: "Ovako stoji sa predsednicima sudova: trojica su nepismena; desetorica su pismeni toliko da se mogu potpisati; trojica su učili još nešto osim osnovne škole; samo je jedan pravnik".

Da bi izmenili katastrofalno stanje u sudstvu, ustavobranitelji na čelu sa knezom Aleksandrom su pristupili formiranju trostepenog sudskog sistema po ugledu na zapadne zemlje.

U SVAKOM selu osnovan je primiritelni sud, u svakoj varoši prvostepeni, a u Beogradu apelacioni sud. Što je najvažnije, ustavobranitelji su pristupili izradi Građanskog zakonika, koji je stupio na snagu 1844. godine. Na ovaj način regulisana je građansko-pravna materija a to je, po mišljenju istoričara i pravnika, najveće dostignuće i najveća zasluga ustavobranitelja i kneza Aleksandra.

Pri tome, treba podsetiti da je knez Miloš među prvima u Evropi proklamovao princip "zemlja seljacima" a Građanski zakonik je to pravno sankcionisao jer je "svakog slobodnog pojedinca priznao za savršenog gospodara zemlje koju je pribavio". Nova vlast je temeljno pretresla i upravne institucije: formirala je državnu administraciju na svim nivoima, a učinila je dosta i na prosvetnom planu.