U VREME kada je druga, pa i treća generacija "belih" Rusa odavno već bila asimilovana, Rusi su Srbiji ostavili imena troje velikih slikara. Jedan od njih je Igor Vasiljev, rođen 1928. u porodici ruskih emigranata Valentine Justinove i Alekseja Vasiljeva. Upoznali su se pohađajući školu slikanja u Beogradu. Za Igora je ceo život bio avantura. Umeo je da stoji na krovu voza sve do ulaska u tunel, a kroz Knez Mihailovu je išao u ruskoj rubaški...

Slikarstvom se bavio odmalena. Da bi porodica preživela, otac je po narudžbini dorađivao i bojio crno-bele fotografije. Na njima je bilo različitih lica i svetkovina koje je Igor pamtio. Iz ovih sećanja kasnije će nastati njegove groteskne slike. Ciklus portreta "Kod fotografa", na izložbi u Zagrebu 1953, ocenjen je kao "možda najbolje ismevanje primitivizma i malograđanštine u našem slikarstvu".

U TO VREME cveta socrealizam, a zamenjuje ga apstraktno slikarstvo. I jedno i drugo su Vasiljevu strani. U stalnom sukobu sa umetničkim establišmentom i profesorima, napušta Likovnu akademiju. Ubrzo se našao i pred sudom, zbog "neprijateljske delatnosti u cilju sprovođenja terora i različitih diverzija, nedozvoljenog posedovanja oružja, čitanja i rasturanja antikomunističke literature, članstva u ilegalnoj organizaciji Demokratska omladina Jugoslavije". Okružni sud u Beogradu osuđuje ga na godinu dana zatvora, a Vrhovni preinačava presudu na tri godine robije. Posle 11 meseci amnestiran je. Svim crtežima koje je u to vreme uradio, u Zabeli se izgubio trag.

Po izlasku na slobodu, upisuje istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu, priređuje prvu samostalnu izložbu i postaje najmlađi član ULUS-a. Vinaver ga je nazivao "novim Gojom". Poginuo je 10. aprila 1954, ispavši iz voza, na ekskurziji studenata u Ravanici. Prema nekim verzijama, Vasiljev nije ni ispao, ni skočio, već je ubijen.

Momo Kapor je u "Uspomenama jednog crtača" 1977. zabeležio da je mladi slikar na napuštenom parobrodu u Zimovniku na Savi, nedeljama sakrivao davljenike da bi naslikao ljubičastu modrinu njihovih naduvenih lica. Kapor je ispričao i legendu koja je kružila: "Neko ga je video kako na platformi između dva vagona svlači najpre košulju i baca je na tucanik ispod šina: ,Ode košulja Igora Vasiljeva!,, uzviknuo je, a zatim svukao pantalone i takođe ih bacio: ,Odoše pantalone Igora Vasiljeva! Odoše cipele Igora Vasiljeva! Odoše čarape Igora Vasiljeva! Ode Igor Vasiljev!,"

DRUGO važno ime srpskog slikarstva jeste ime Leonida Šejke, sina Trofima Vasiljeviča, ruskog oficira topografa carske vojske, i Katarine Zisić, iz valjevske cincarske porodice Zisijadis. Pohađao je rusku osnovnu školu i gimnaziju. Umeo je na gitari da odsvira sve što čuje. Posle niže gimnazije je završio arhitektonski odsek Srednjotehničke škole i bio određen za šefa gradilišta hotela "Morava" u Čačku. Ophrvan duhovnom krizom, na posao dolazi ošišan do glave i sa bradom. Vrlo brzo ga napušta i upisuje Arhitektonski fakultet u Beogradu, sa Predragom Ristićem (Peđa Isus), Vladom Veličkovićem, Milićem od Mačve...

Od osamnaeste godine ušao je u svet slikarstva i astronomije. Pored umetnosti, proučavao je atomistiku, biologiju, filozofiju, književnost, muziku. Obrazovao se po oblastima, sledeći abecedu. U akcijama na đubrištu bio je možda prvi umetnik performansa, među prvima se bavio enformelom kod nas, naslikao je neke od prvih hiperrealističkih slika u svetu... Bio je jedan od osnivača i teoretičara grupe "Medijala" (1957)...

ŠEJKA, kao i Vasiljev nešto ranije, bio je uhapšen krajem 1966. i slikao je u zatvoru. Grupa jugoslovenskih intelektualaca i umetnika odlučila je da pokrene nezavisni časopis za kulturu "Put". Advokat Jovan Barović podneo je zahtev za registraciju i svi članovi redakcije u Beogradu, Zagrebu i Zadru su uhapšeni, uključujući i advokata, zbog "udruživanja u neprijateljsku organizaciju". Posle tri meseca postupak je prekinut i svi su pušteni izuzev Mihailova.

Prve godine "Medijale" su ujedno godine ljubavi između Šejke i Olje Ivanjicki. U knjizi "Oluja mozgova", ona kaže: "U to vreme oboje smo bili studenti, nismo ništa ni odlučivali ni znali, svako je bio na svom fakultetu - on na arhitekturi, ja na vajarstvu. Koliko smo uticali jedno na drugo? Bilo je to paralelno isprobavanje na svim terenima, od muzike, literature, filozofije, arhitekture... Uticali smo jedno na drugo tako što sam ja njega upućivala na renesansu, a on se nalazio u 20. veku, između Le Korbizjea i Arpa."

OLGA Olja Ivanjicki je rođena u Pančevu, 1931. godine, u ruskoj bolnici. Otac Vasilije Vasiljenko Ivanjicki završio je Vojnu akademiju i radio u Petrogradu, u Glavnoj artiljerijskoj komandi. Sin mu je sa devet meseci umro, a ženu mu je na početku Oktobarske revolucije posluga zaklala dok se kupala u kadi. Sa koferom dragocenosti krenuo je u emigraciju, ali u vozu dobija tifus. Izmučen bolešću i opljačkan, stiže u Carigrad, gde nalazi posao kao radnik na električnoj centrali. Odatle odlazi u Berlin, pa u Srbiju, u Beograd, a onda u Kragujevac, gde se zapošljava u Vojnotehničkom zavodu kao stručnjak za balistiku.

Do Drugog svetskog rata u Kragujevcu je živelo više od 30.000 Rusa i većina njih je radila u Zavodu. Tu je upoznao Oljinu majku, Veroniku Pjotrovsku, koja je radila kao njegova sekretarica. Majka je umrla kada je devojčica imala pet godina, od tuberkuloze. Olja se seli sa ocem u Oficirsku koloniju, u Kragujevac, u kuću sa dve velike bašte.

ZA VREME rata Olja je spasla ocu život. Nemci su ga, u oktobru 1941, kada su skupljali ljude za streljanje, presreli na kapiji kad je pošao na pijacu. Olja je na dobrom nemačkom odbrusila: "Pustite mog tatu, on je ruski emigrant." Još sa pet godina naučila je da čita i piše na ruskom, francuskom i nemačkom.

Završila je vajarstvo na Akademiji likovnih umetnosti, ali se od samog početka bavila slikarstvom. Po završetku postdiplomskih studija, 1962. godine, dobila je posebno priznanje i stipendiju Fordove fondacije za nastavak studija u SAD. Otac joj je umro godinu dana kasnije. Govorila je da je svoje najbolje slike naslikala u njegovom džemperu. Šezdesetih počinje prva da se bavi pop artom u Beogradu, a 1978. dobija Fulbrajtovu stipendiju. Tokom života imala je 99 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a nedavno je, posthumno, održana i stota, u Istorijskom muzeju Srbije.


SLIKANjE NA KOŽI

SA PUTA po SAD, gde je boravila godinu dana, Olja je donela 1967. nešto sasvim novo - slikanje na telu. Kao trag ostala je fotografija snimljena na Kosančićevom vencu, gde Šejka slika zmaja na Oljinoj koži.



KRAJ