U NASTAVKU razgovora, Nikola Ljubičić je pričao o Užicu i izričito rekao da nikad više neće otići u zavičaj:

- Odrekao sam se imanja posle rata. Mislio sam da će zaživeti zemljoradničke radne zadruge. Imam sestru u Užicu koju ponekad čujem telefonom. Kuća mi je spaljena za vreme rata... Nikad nisam otišao na mesto gde se nalazila. Roditelji su mi maltretirani od saradnika okupatora i brzo su umrli. Ne volim Užičane, to je loš narod. Žive u onoj rupi i seire jedan nad drugim. Nikog ne uvažavaju. Među prvima su uklonili Titov spomenik sa Trga partizana u Užicu. To je vandalizam. Da sada imam moć, obezbedio bih sredstva da se čestito izuči šta su uradili srpskom narodu partizani, šta četnici i šta Nedić.

Nažalost, izgleda da je zaboravio da sam mu ja 1987, kao članu Predsedništva SFRJ, kada je imao moć, predlagao da mi pomogne da napišem sintezu o Srbiji u drugom svetskom ratu, a on mi je ležern odgovorio: "Konsultujte se i s drugim političkim akterima u Srbiji."

KAD je u Kosjeriću govorio da ne treba progoniti decu četnika, pobunila su se deca partizana: dok su oni išli na radne akcije i izvodili druge omladinske aktivnosti, deca četnika su se školovala i zauzela ključna mesta.

- U proleće 1972. Marko Nikezić, Latinka Perović, Draža i ja poveli smo Tita da poseti Užice. U trenutku kad su išli kroz Krčagovo, ispred fabrike oružja izašli su radnici i pljeskali Titu. Kad smo naišli mi iz rukovodstva Srbije, jedan grlati dugajlija iz mase radnika je uzviknuo: "Narode, ne plješći, ovi nisu važni" - bolno je ispričao Ljubičić. Bolelo ga je što ga Užičani nisu uvažavali i što su pokrenuli aferu protiv njega odmah posle Osme sednice.

TRI meseca posle Osme sednice, 18. decembra 1987, sa Brankom Petranovićem držao sam predavanje u Marksističkom centru u Užicu, o albanskom nacionalizmu i međunacionalnim odnosima na Kosovu i Metohiji. U dnevnik sam zabeležio da je tog dana održan sastanak opštinskog komiteta u Užicu povodom članka Dragoljuba Golubovića Pižona u "Dugi" o Miloju Milovanoviću kao užičkom Čičikovu. U tom tekstu je pisalo da je predsednika Gradskog komiteta SK Užica Ristovića zvao telefonom Nikola Ljubičić i rekao mu da ne kuju zaveru protiv njega i da ostave Slavka Lazića, direktora "Jelove gore", na miru. Ljubičić je bio uveren da su mu tu aferu namestili Ivan Stambolić i admiral Branko Mamula, da su izmislili da mu je Slavko Lazić izgradio vikendicu u Čortanovcima na Dunavu, u znak zahvalnosti što mu je Ljubičić pomogao da izgradi fabriku rakije u Dobrodolu.

Kad sam ga pitao o toj aferi, on mi je objašnjavao da to nije bila njegova vikendica nego njegovog šuraka. Kasnije se u javnosti širila vest da je Lale Sekulić, koji je prodavao lekove vojsci, kupio Ljubičićevom sinu Kolji kuću u Londonu.

Pri samom kraju poslednjeg susreta i razgovora, Nikola Ljubičić je nedvosmisleno rekao da smatra da je bila velika greška to što su Muslimani pod tim imenom priznati kao narod:

- To je izazvalo solidarnost celokupnog islamskog sveta. Da su se bar nazvali Bošnjacima ili bilo kojim drugim imenom. Mi Srbi smo anarhičan narod i zato nas treba strogo kažnjavati. Tito je bio autoritet ne samo za Nasera i Gadafija, nego i za Niksona i Kisindžera, kojima je prilikom posete Jugoslaviji 1971. godine održao predavanje o svetskoj politici. Pred smrt je ocenio da su Rusi pogrešili što su ušli u Avganistan.

PONOVO se vratio na priču o Jovanki i o tome zašto je bila opsednuta njime i Dolancem:

- Bio sam umešan zajedno sa Dolancem i Perom Stambolićem u odnose između Tita i Jovanke kad je njihov brak došao u alarmantnu krizu u Igalu 1977. godine. Zajedno smo pošli nas trojica u Herceg Novi i sa sobom poneli lekarski izveštaj o Jovanki. U tom izveštaju su lekari naveli, iako nisu mogli da utvrde njeno trenutno psihičko stanje, da je patila od manije gonjenja i žudnje za vlašću. Taj lekarski izveštaj smo predali Titu na brodu "Galeb" i zahtevali od njega da Jovanku povedemo u Beograd da se leči.

- Jedne večeri smo Pera i ja šetali pored mora u Igalu sa Jovankom. Ona nam je tada govorila o ugroženosti srpskog naroda u Hrvatskoj i tome kako da mi hoćemo da je pošaljemo u ludnicu.

USPELI su da je odvoje od Tita i dovedu u Beograd. Za Tita iz tog vremena razlaza sa Jovankom, Ljubičić je rekao:

- Tito nije više bio Tito, nego nemoćni starac, neodlučan i povučen. Ogovarali su ga iz njegovog okruženja, da ga ona drži u šaci i da se on nje boji. Ja sam je osujetio u njenim namerama mojom kadrovskom politikom. Zbog toga me ona najviše mrzi.

Nije nimalo čudno što je Jovanka do smrti 2013. godine neprekidno izjavljivala: "Ljubičić i Dolanc, dva gada."

A meni je Radiša Gačić, sekretar Predsedništva CK SK, ispričao da je Ljubičić za Jovanku rekao da je gadura. Komplimenti na najvišem nivou.

VIŠE nisam pokušavao da razgovaram sa Ljubičićem. Umro je 13. aprila 2005. godine i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, a ne u Aleji narodnih heroja, gde su sahranjeni Krcun i ostali narodni heroji. Prisustvovao sam njegovoj sahrani. Iako je 15 godina bio vojni ministar SFR Jugoslavije i imao najviši vojni čin generala armije, niko ispred vojske nije govorio na sahrani. Jedino mu je Olga Živković održala posmrtni govor, kao saborac iz Druge proleterske brigade. Pošto je potpuno zaboravljen, pokušao sam da iznesem bar nešto o njemu, da se ne zaboravi da on nije bio beznačajna ličnost.


JOVANKINA STRADANjA

IAKO Jovanka Broz nije bila istorijska ličnost, samim tim što je bila supruga istorijske ličnosti doživela je slavu i stradanje od istorije. Ostalo je neobjašnjivo zašto su je od odvajanja od Tita 1977. do smrti 2013. godine držali u totalnoj izolaciji i bez ikakvih prava.