NA PRVOM susretu sa Nikolom Ljubičićem, u novembru 1987. godine, u kabinetu, u Predsedništvu SFRJ, zahvalio sam mu se, kao koordinator projekta "Titov doprinos savremenom socijalizmu i marksizmu", što se kao predsednik saveta "Titovo vojno delo", koji se radio na Vojnoj akademiji, zauzeo da se taj poduhvat privede kraju. Reč po reč, gotovo spontano, došli smo do aktuelne političke situacije u Srbiji i Jugoslaviji.

Napomenuo sam mu da mnogi u Srbiji misle da je on idejni tvorac političke diferencijacije, kako se taj izraz upotrebljavao u partijskom rečniku, za Osmu sednicu.

- Ne bi se tako moglo reći. Ja sam bio zato da se efikasnije radi u Partiji i da se rešavaju problemi, posebno goruće pitanje Kosova i Metohije. Pred Osmu sednicu ratna generacija je bila na izdisaju. Trebalo ja da se štafeta vlasti preda mlađima. Ja tu predaju vlasti nisam tako zamišljao, nisam očekivao da će doći do sukoba među naslednicima.

Na pitanje kada se javilo prvo nejedinstvo u Partiji Ljubičić je odgovorio da je taj proces započeo sa Rezolucijom IB, a produžio se preko Šestog kongresa KPJ. Tito je jednom prilikom ispričao Ljubičiću, a on je to zapisao, da mu je taj Kongres bio iznuđen, jer se plašio da bi moglo doći do većeg rascepa u SKJ. Po tim njegovim beleškama Tito je rekao, da su tada vodeći komunisti počeli da se zatvaraju u svoje republike i nacije.

- Jedino je Tito ostao Jugosloven - rekao je Ljubičić.

NIJE se složio s mojom opaskom da je Jugosloven donekle bio i Stane Dolanc. Za Kardelja je rekao da je bio Slovenac ili bolje rečeno Jugosloven na slovenački način. Vešto je ugrađivao slovenačke interese u jugoslovensku zajednicu imajući uvek u vidu slovenačko iskustvo. Svoje prisećanje na prošlost započeo je događajima iz sedamdesetih godina prošlog veka:

- Srpsko rukovodstvo je ispustilo svoju šansu prilikom rada najpre na amandmanima na Ustav, a potom na Ustavu od 1974. godine. Prilikom izrade amandmana na Ustav srpsko liberalno rukovodstvo, Nikezić i Latinka, postepeno se udaljavalo od Tita smatrajući da on podržava hrvatsku stranu, zato što su ga često tamo zvali. Ja sam im sugerisao da ga i oni zovu u posetu Srbiji. U toku rada na Ustavu iz 1974.godine interese vojske zastupao je načelnik generalštaba Miloš Šumonja, koji mi je signalizirao da na Brionima, gde je zasedala Komisija koja je radila na Ustavu, nema najviših srpskih rukovodećih ljudi, a da se oko Kardelja stalno motaju Stevan Doronjski i Fadil Hodža i da se mogu usvojiti stavovi koji neće Srbiji odgovarati.

- DODUŠE, bio je u komisiji za Ustav ispred Srbije Jovan Đorđević, profesor ustavnog prava, ali kao tehničko lice. Sa tim sam upoznao tadašnje srpsko rukovodstvo. Oni su smatrali da je sve u redu da će Srbija u federaciji imati tri glasa. To je bila procena, koja se poklapala sa stavovima nacionalista u drugim republikama, da će Srbija sa Crnom Gorom blokirati sve odluke u federaciji. Kad sam upozoravao Dražu Markovića da će Srbi loše proći u Ustavu, on me je uveravao da se ne treba bojati za srpske interese.

Tu ga prekidam i kažem mu da Draža taj detalj nije uneo u svoj dnevnik.

- Dabome da nije uneo... - nastavio je svoju priču Ljubičić. - Bili su opomenuti na vreme. Neposredno pred Dražinu smrt posetio sam ga i između ostalog mu rekao da je on odgovoran za Ustav iz 1974. kao najviša politička ličnost tada u Srbiji. On me je nemoćno gledao i nije mogao da izusti nijednu reč u svoju odbranu. Kasnije, umesto pregovora i dogovora, došlo se do sukoba sa pokrajinama.

- Ovaj ustav iskoristilo je rukovodstvo Kosova za jačanje albanskog nacinalizma i separatističkih zahteva. Taj separatizam egzistira od kad postoji Jugoslavija, što je dovelo do etničkog čišćenja. Oko 100.000 Srba se iselilo i to se odrazilo na jačanje srpskog nacionalizma. Da bi se stvorila atmosfera da se Ustav iz 1974. promeni, rukovodeći ljudi u Srbiji su pozvali u pomoć narod, tako je taj ustav podstakao da nacionalizam u Srbiji dobije šire razmere.

OBAVEŠTAVAM ga da Mađari u Vojvodini iz pozadine podržavaju autonomaštvo, koje na javnoj sceni zastupaju Srbi general Petar Matić, Žika Berisavljević i drugi.

- U Vojvodini se sa autonomaštvom ponavlja situacija kao i na Kosovu sa svim svojim osobenostima - odgovara general.

Izneo sam mu predlog da bih pisao istoriju Srbije u Jugoslaviji da bi objasnio da li je bilo srpskog hegemonizma nad drugim narodima, za šta nas skoro svi optužuju - Hrvati, Slovenci, Makedonci, Crnogorci i drugi.

- Obratite se vi na nama akterima istorije, možemo vam mnogo pomoći, ali konsultujte se i sa drugim značajnim ljudima u Srbiji - rekao je Ljubičić na kraju ovog razgovora.

TRI godine kasnije, početkom februara 1990, svratio sam u redakciju užičkih "Vesti". Novinar Pero Tešić me je obavestio da je ovaj list objavio pesmu Ace Dogandžića "O užičkim istočnim grehovima". Pesma je bila posvećena zaslužnim ljudima za Užice: Titu, Kardelju, Peri Stamboliću i Nikoli Ljubičiću, kojima su Užičani aplaudirali i odavali priznanja, a da iznad njih lebdi duh Slobodana slobodara, koji je najzaslužniji za to što se Užice podiglo iz provincijske učmalosti i koji nije tražio nikakvo priznanje.

Pera Tešić je predložio da ovu pesmu odnesem Ljubičiću da je pročita. Pronašao je njegov broj telefona preko neke rođake. Nazvao sam ga još iz Užica da ga podstaknem na svedočenje istoriju njegovog doba. Da mi to ispriča ili ustupi dnevničke beleške ukoliko ih ima.

Čim sam se vratio u Beograd, 7. februara, poslao je po mene kola, koja su mu bila na raspolaganju, kao bivšem predsedniku Srbije. Stanovao je u kući na Senjaku u Ulici Laze Simića 26, koja je kasnije dobila ime Žanke Stokić.

PRIMIO me je u dnevnoj sobi u prisustvu supruge Vere, od koje sam saznao da su njeni preci Radovanovići učestvovali u ubistvu kneza Mihaila u Košutnjaku. Kad sam mu dao pesmu sedeći u fotelji pročitao ju je naglas i ljutito komentarisao:

- Odmah ću im vratiti onu plaketu "Užička republika". Oni se svađaju međusobno, a vozovi prolaze. U onoj rupi sa tim čaršijskim smicalicama žele da izvrgnu ruglu drugoga i da sa njim seire. Ničeg u tome nema stvaralačkog i oni ne mogu da izađu iz tog kruga. Ja im se nikad nisam mešao u kadrovsku politiku. Pomagao sam im koliko sam mogao. Uzmite samo put preko Kremana do Tare, hotel "Omorika" na Tari i aerodrom Ponikve, koje je izgradila vojska.

- Ja sam bio jugoslovenski orijentisan. Nikad me srpsko rukovodstvo nije podržavalo. Rekli su: Ako te hoće Tito, mi ti nećemo smetati. Zašto je Tito hteo mene, ali nije podržavao srpsko rukovodstvo liberale. Pa zato što su oni,liberali, smatrali da je Tito na strani maspokovskog hrvatskog rukovodstva. Ali to nije tačno. Srpsko rukovodstvo je zaziralo od njega i nisu ga pozivalo u zvanične posete. Međutim, Hrvati su to redovno činili i manipulisali njime, udvarali su mu se i sve činili da bi dobili njegovu podršku.


LIBERALI TRAŽILI TITOVU OSTAVKU

DOBRIVOJE BoBi Radosavljević, kad je bio predsednik Partije u Srbiji predlagao je da se Tito povuče iz političkog života. U Srbiji se posle 4. plenuma CK SKJ forsirao Mijalko Todorović na mesto Rankovića u Partiji. Ideja liberala je bila da Tito završi na Brionima kao počasni predsednik.

Mene su jednom pitali može li Tito pomoću vojske da izvrši državni udar i smeni republičko rukovodstvo. Iz toga se vidi da oni nisu hteli Tita - ispričao je Ljubičić prilikom susreta 7. februra 1990. godine.


SUTRA: JOVANKIN STRAH OD LUDNICE