NIKOLA Ljubičić rođen je 4. aprila 1916. godine u selu Karanu kod Užica, a umro je 13. aprila 2005. godine. Bio je učesnik narodnooslobodilačkog rata i član KPJ od 1941. godine. Uglavnom je u toku rata obavljao komandantske dužnosti, od komandira čete 1941. godine da bi u trenutku oslobođenja Jugoslavije bio komandant divizije KNOJ-a. Posle rata je napredovao od komandanta KNOJ-a, pomoćnika komandanta Prve armije za političko-pravni sektor, komandanta graničnih jedinica, načelnika Ratne škole, komandanta Prve armijske oblasti, da bi vojnu karijeru završio na mestu saveznog sekretara za narodnu odbranu od 1967. do 1982. godine. Posle demobilizacije vršio je dužnost predsednika Predsedništva Socijalističke Republike Srbije 1982-1984. i člana Predsedništva SFRJ 1984-1989. godine.

Od svih Užičana koji su se nalazili na značajnim političkim i vojnim položajima najkasnije sam se sreo i imao prilike da razgovaram sa Nikolom Ljubičićem. Ovde ne računam slučajni susret na prijemu u Berlinu početkom juna 1968. godine, kada je predvodio jugoslovensku vojnu delegaciju u poseti Nemačkoj Demokratskoj Republici.

DOKTORIRAO sam na Humbolt univerzitetu 4. juna iste godine u vreme kad su izbile studentske demonstracije u Beogradu, a naša vojna delegacija se zatekla u Berlinu. Na prijemu koji je priredila naša ambasada imao sam prilike da kratko razgovaram sa Ljubičićem i ostalim članovima delegacije o studentskim demonstracijama. Oni su razmišali i o upotrebi vojske. Za to se u političkom rukovodstvu najviše zalagao Edvard Kardelj. Upozorovao sam ih da je veoma rizično upotrebljati vojsku protiv svog naroda navodeći im primere iz istorije. Nešto docnije sam saznao od Pere Stambolića da su za svaki slučaj vojnike požarevačkog garnizona obukli u milicijska odela, ali se ispostavilo da nisu imali dovoljan broj uniformi.

LjUBIČIĆ NA ODBRANI DISERTACIJE NEMAČKI vojni istoričar pukovnik Norbert Miler došao je u 1980. godine u Beograd. On je, inače, prisustvovao odbrani moga doktorata na Humbolt univerzitetu. U Vojnoistorijskom institutu, u prisustvu dva naša pukovnika saradnika ove institucije, pukovnik Miler se našalio i rekao da je Nikola Ljubičić u Berlin zapravo došao kako bi prisustvovao odbrani mog doktorata.

Kad sam stigao u Beograd studenti su igrali kozaračko i klicali Titu koji im je obećao da će biti rešeni svi njihovi problemi.

Nekolicina generala se kod mene raspitivala kako se u Nemačakoj ponašao Ljubučić i da li je znao da se ophodi sa strancima. Većina njih nije mogla da mu oprosti što je Tito odabrao njega za saveznog sekretara za narodnu odbranu.

OD POČETKA svog naučnog rada na istraživanju istorije Srbije u Drugom svetskom ratu sarađivao sam sa Vojnoistorijskim institutom i u njegovom časopisu "Vojnoistorijskom glasniku" objavio sam prve radove. Ta saradnja sa Vojnoistorijskim institutom i Političkom upravom JNA je posebno bila intenzivna posle odbrane doktorata. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka radio sam za Političku upravu JNA na pisanju istorije bugarske vojske u Jugoslaviji sa dva makedonska pukovnika, koju je objavila izdavačka kuća "Međunarodna politika" na šest jezika.

Od tada pa sve do razbijanja Jugoslavije poznavao sve načelnike Političke uprave JNA od generala Drakulića do generala Dušana Žunića. Nisam imao potrebu da se sretnem sa Ljubičićem, jer sam sve poslove obavljao sa Političkom upravom i Vojnoistorijskim institutom. Situacija se promenila početkom 1982. kada sam na predlog Petra Stambolića i Rodoljuba Čolakovića kandidovan za člana CK Srbije i predsednika Komisije CK za istoriju Saveza komunista Srbije, što je bilo prihvaćeno od strane članova CK Srbije Ivana Stambolića i Špire Galovića. Moja kandidatura išla je preko komiteta Stari grad u Beogradu, gde sam bio partijski povezan. Sekretar tog komiteta bio je bankar Slobodan Milošević, i ovu dužnost je obavljao volonterski. Njega nisam poznavao, a nisam znao i da je komitet Stari grad njega kandidovao. Milošević je izabran za člana CK Srbije i od tada je počeo njegov uspon u Partiji. Iako su postojala uveravanja sa raznih strana da ću sigurno proći na listi kandidata, nisam izabran.

POSLE toga Špiro Galović, ideolog y CK, ubeđivao me je da mogu da budem predsednik Komisije za istoriju SKS iako nisam član CK. Posle Kongresa SKS u maju 1982. godine pola godine se vodila rasprava, ko će biti predsednik ove komisije - bivši borac ili istoričar. Kao da sam predosećao da je Ljubičić u to upleten, jer je te godine na predlog Petra Stambolića postao predsednik Predsedništva Srbije, najavio sam se njegovom kabinetu da me primi. Međutim, šef kabineta Živadin Jovanović, budući ministar spoljnih poslova, obavestio me je da Ljubičić neće da se sretnemo. On je na dužnost predsednika Komisije za istoriju SKS doveo svog ratnog druga generala Branislava Joksovića.

Posle jednog mandata od četiri godine Joksović je poginuo u saobraćajnoj nesreći, a na njegovo mesto došao je Mihailo Švabić.

ŠVABIĆ je bio predsednik saveta za dvotomno izdanje "Beograd u ratu i revoluciji". Za ovu knjigu sam pisao najveći deo teksta i bio redaktor. Svečana promocija je bila 1984. u svečanoj sali Skupštine Beograda. Glavni promoter je bio Slobodan Milošević koji se tad nalazio na čelu Gradskog komiteta. To je bio prvi moj i Švabićev susret sa njim. Kako su te knjige u javnosti povoljno ocenjene, dve godine kasnije Švabić predloži Miloševiću, koji je tada bio predsednik Predsednišva CK Srbije, i Ivanu Stamboliću, predsedniku Predsedništva SR Srbije, da ja budem predsednik redakcije za pisanje istorije SKS u četiri knjige.

Predlog je prihvaćen a ja sam pristao pod uslovom da dobijem garsonjeru u koju bi smestio knjige i dokumenta i pisao istoriju SKS. U mom stanu živele su tri porodice i nisam imao minimalnih uslova za rad. Partijska birokratija je na sve moguće načine otezala da se ovaj uslov ispuni pod izgovorom da nemam pravo pošto već imam stan.

KAD je Slobodan pobedio Ivana i njegovu grupu na Osmoj sednici CK SKS, njegovi saradnici su me upućivali da mi ovaj problem jedino može da reši Slobodan. Međutim, Milošević se sve manje interesovao za istoriju SKS, kao da je bio ubeđen da on stvara novu istoriju. U tom trenutku učinilo mi se da mi Ljubičić, koji je odigrao značajnu ulogu na Osmoj sednici podržavajući Slobodana, može pomoći oko stana. Dva meseca posle osme sednice najavio sam se njegovom kabinetu u Predsedništvu SFRJ. Ovoga puta odmah me je primio i na početku razgovora uputio mi prekorno pitanje:

- Zašto vi ranije niste došli kod nas aktera istorije?

Odgovorio sam da mi se nije pružila prilika:

- Nekoliko puta sam vas tražio 1982, ali me vi niste primili ne znam iz kojih razloga.

Rekao je da zna za moj rad na pisanju istorije SKS i NOR-a i da je nešto čitao, kad je pisao knjigu o Užičkom partizanskom odredu. Obaveštavam ga kao predsednik redakcije za pisanje istorije SKS dokle se stiglo sa pisanjem te istorije i da imam problema sa istoričarima iz pokrajina, koji nisu spremni i pružaju otpor da zajednički pišemo istoriju SKS.

Na tu moju konstataciju uzvratio mi je da je savetovao predsednika Komisije za pisanje istorije SKS generala Joksovića da ne vrši pritisak na istoričare iz Vojvodine, da to ne bude zajednička istorija ukoliko nije bila.