O(liver) S(toun): Ispravite me ukoliko grešim. Imao sam utisak da su Rusi tehnički dalje odmakli u stvaranju programa sistema antibalističkih projektila.

V(ladimir) P(utin): Nije baš tako. Mi imamo napredniji sistem protivvazdušne odbrane. Ali što se tiče antibalističke odbrane, moramo razmišljati o zaštiti od balističkih projektila i balističkih napada kosmičke brzine. Za odgovor na tu pretnju potrebna je druga vrsta sistema. Ti antibalistički projektili samo su deo većeg sistema antibalističkih projektila, a ti projektili su obično smešteni na periferiji zemlje. Taj sistem je veoma složen, veoma veliki, i zahteva informativnu podršku i podršku iz svemira. Međutim, Rusija je suočena s dve pretnje. Prva pretnja je postavljanje tih antibalističkih projektila u blizini naših granica, u istočnoevropskim zemljama. Smatramo da su one usmerene protiv našeg raketnog sistema raspoređenog u evropskom delu naše zemlje. Druga pretnja je to što se lansirne rampe tih antibalističkih projektila za samo nekoliko sati mogu pretvoriti u lansirne rampe za ofanzivno oružje. Obe te pretnje su potpuno realne. Sad imamo novu situaciju. Ako ti balistički projektili budu stacionirani u Rumuniji i Poljskoj, ako budu postavljeni i na brodove koji patroliraju Sredozemnim morem i severnim morima, kao i na Aljasci, onda će teritorija Rusije biti okružena tim sistemima. Kao što možete da vidite, to je još jedna velika strateška greška naših partnera. Jer Rusija će na sve te akcije adekvatno odgovoriti. To će samo dovesti do novog kruga trke u naoružavanju. A naš odgovor će biti mnogo jeftiniji od sistema antibalističkih projektila. Naravno, naš odgovor bi mogao biti i grublji i manje sofisticiran, ali sistemi koje ćemo izgraditi biće efikasni. I očuvaćemo takozvanu stratešku ravnotežu. Mislim da za to nisu zainteresovani samo građani Rusije i Sjedinjenih Država. Za to su zainteresovani građani celog sveta. Ravnoteža je od najveće važnosti.

O. S: Da.

V. P: Sećate se kako je razvijen nuklearni projekat? Tako što su Sjedinjene Države napravile nuklearnu bombu, pa je Sovjetski Savez ušao u trku i počeo aktivno da razvija svoj nuklearni program. U Rusiji su radili i ruski i strani naučnici, prvenstveno Nemci. Ali naša obaveštajna služba dobijala je i mnoštvo informacija iz Sjedinjenih Država. Dovoljno je setiti se bračnog para Rozenberg, američkih građana koji su pogubljeni na električnoj stolici. Rozenbergovi nisu sami došli do tih informacija, oni su ih samo prenosili. Ali ko je došao do njih?

VOLjA NARODA NA KRIMU Vladimir Putin: Što se tiče Krima, pitaću vas šta je to demokratija. Demokratija je politika zasnovana na volji naroda. A kako mi znamo koja je volja naroda? Tako što u modernom svetu koristimo izborne procedure. Ljudi su došli na referendum, gde nije bilo nikakvog bičevanja niti upotrebe mitraljeza. Ova sredstva se i ne mogu koristiti da naterate nekoga da dođe na izborno mesto. Ljudi su došli, izlaznost je bila iznad 90 procenata. A od toga ih je više od 90 odsto glasalo za ponovno ujedinjenje sa Rusijom. Volja naroda se mora poštovati. Ne možete prilagođavati međunarodno pravo svojim političkim interesima, a protivno principima demokratije.

O. S: Klaus Fuks.

V. P: Sami naučnici koji su razvili atomsku bombu. Zašto su to radili? Jer su shvatali opasnost. Otvorili su Pandorinu kutiju i više nije bilo povratka. Mislim da su naučnici iz tog međunarodnog tima bili inteligentniji od političara. Svojevoljno su dali te informacije Sovjetskom Savezu kako bi se u svetu uspostavila nuklearna ravnoteža. A šta mi sad radimo? Pretimo da uništimo postojeću ravnotežu. To je velika greška.

O. S: Onda prestanite da ih nazivate partnerima. Previše često koristite izraz "naši partneri". Služite se eufemizmima. Oni vam više nisu partneri.

V. P: Ali dijalog mora biti nastavljen.

O. S: Da, ali reč "partneri" je eufemizam. Taj izraz ste mogli koristiti jedno vreme. Ali blaga retorika ponekad ne funkcioniše. Sada, posle povlačenja iz Sporazuma o antibalističkim projektilima, napada na Irak, širenja NATO-a, mora biti jasno da ste svakako postali sumnjičaviji prema američkim namerama i da se politika Rusije mora promeniti. U Minhenu ste 2007. izjavili da se stav Rusije nesumnjivo promenio.

V. P: Nisam hteo da kažem da će se politika promeniti. Samo sam rekao da smatram neprihvatljivim ono što Sjedinjene Države rade. I rekao sam da vidimo šta se dešava i da moramo preduzeti sopstvene mere. Kazao sam da nećemo dozvoliti da budemo odvučeni na klanje i pozdraviti to aplauzom.

O. S: Dobro. U tom i u drugim govorima, veoma rečito ste govorili o međunarodnom suverenitetu zemalja. Govorili ste o kršenju suvereniteta u Libiji, Iraku i Siriji. Da li biste dodali još neke zemlje?

V. P: Ne, samo hoću da naglasim da je takav pristup opasan. U šetnji vrtom rekao sam vam da se demokratija ne može izvoziti. Ne može se ni uvesti spolja. Mora da nastane unutar društva. Takav pristup više obećava, iako je teži. Zahteva strpljenje, zahteva mnogo vremena i zahteva pažnju. Nema sumnje da je lakše poslati bombardere. I šta onda? Šta posle toga? Posle toga dolazi do jačanja terorizma i javlja se potreba za sledećim korakom u borbi protiv terorizma. Uzmite Islamsku državu za primer. Gde ona regrutuje nove pripadnike? Tamo stižu ljudi iz mnogih zemalja. Šta je sa oružanim snagama Sadama Huseina? Raspuštene su, ali su ostale na ulicama i one sada kontrolišu situaciju. Ljudi iz celog regiona stižu u njihove redove gde ih postojeće, dobro obučeno vođstvo koristi kao topovsko meso.