KRAJEM maja 1989. rukavice su skinute i jugoslovenski lideri se sada već javno obračunavaju među sobom. Strane novinske agencije to pomno beleže. "Rojters", kao i američka agencija AP, navodi da je Slobodan Milošević u svom govoru u Novom Sadu "optužio Sloveniju da dozvoljava eksploziju neshvatljive fašističke mržnje prema Srbiji".

Agencije ističu da je ovo prvi put da je Milošević upotrebio izraz "fašizam" govoreći o Sloveniji otkako su on i drugi srpski lideri započeli seriju nacionalističkih skupova u julu prošle godine. Američka agencija naglašava da je Miloševićev govor u Novom Sadu njegov najoštriji napad na severnu republiku, a britanska agencija ističe da su istovremeno lideri komunističke partije Hrvatske optužili Srbiju da podstiče srpski nacionalizam u Hrvatskoj.

TIH dana "Frankfurter algemajne cajtung" piše da je "Slovenija za srpski nacionalizam često bila zamena za protivnika jer su Srbi u stvari svog glavnog neprijatelja oduvek tražili u Hrvatskoj". Da li su Slovenci to imali u vidu kada su Predsedništvu Srbije uputili pismo sa pozivom na dijalog i raščišćavanje spornih pitanja, teško je reći, ali odgovor iz Srbije je bio takav da je i Slovencima postalo jasno da su oni sada ipak glavna meta. Tako, rimska "Republika" početkom juna izveštava kako je Beograd "odbio poziv Ljubljane za pregovore" i zaključuje da su "razlike između te dve republike i njihovih partija tolike da u ovom trenutku izgleda da ih je nemoguće prevazići. Taj konflikt neizbežno stvara napetu atmosferu u celoj zemlji jer ostale republike osećaju na svojim teritorijama reflekse srpsko-slovenačke podele".

Milan Kučan će u prvom javnom nastupu uzvratiti da je Srbija slovenačku ponudu odbila "grubo i sa prezirom" i reći da "ovakva nedemokratska politika" predstavlja "naprosto pripremu političkog terena za događaje koji bi trebalo suštinski da promene Jugoslaviju i stave je pod dominaciju većinskih Srba".

OD TADA pa do kraja 14. kongresa, dakle punih osam meseci, na jugoslovenskoj političkoj sceni biće dominantan sukob između Srbije i Slovenije. U osnovi tog sukoba su, u prvom redu, različita gledanja na rešavanje kosovskog problema, što najbolje ilustruje dijalog između Miloševića i Kučana na izbornoj sednici Predsedništva CK SKJ. Iako je sednica bila posvećena izboru novog predsednika, ipak se nije mogao izbeći svadljivi dijalog između dve suprotstavljene strane. Iz cele polemike vredno je izvući dve završne rečenice. Milošević: "Znamo svi da je Cankarjev dom bio reakcija na Kosovo." Kučan: "Ali nije reč o Cankarjevom domu, već o Sloveniji. A to nije Kosovo." Milošević: "Sve je Kosovo." Kučan: "Ne, ovde je, izgleda, sve Slovenija." Čini se da je bilo tako.

Svet će, međutim, imati priliku da se definitivno uveri da ratoborna retorika zaista ne isključuje oružje kao metod razračunavanja između posvađanih jugoslovenskih republika. Za to će se potruditi lično Slobodan Milošević, koji je prilikom proslave 600-godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu izgovorio onu čuvenu rečenicu: "Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene..."

ODSUSTVO oštrije reakcije međunarodne javnosti, koja je ovu poluprikrivenu pretnju vrlo mlako prokomentarisala, može se objasniti činjenicom da je paralelno sa Gazimestanom proslava godišnjice Kosovske bitke organizovana i u Kninu. Svet kao da je već tada osetio gde je vruće i gde će se pretnje sa Gazimestana najpre ostvariti. Ta kninska proslava, organizovana po oprobanom receptu "događanja naroda" i uz prisustvo putujućih militantnih grupa srpskih nacionalista, toliko je iritirala hrvatske vlasti da je Centralni komitet SK Hrvatske u javnost dao oštro saopštenje i osude.

Pokazalo se da i druga strana ima narod koji može da se "dogodi", pa na reakciju te strane nije trebalo dugo čekati: u nekim mestima hrvatskog primorja stradaju nedužni turisti iz Srbije, uništavaju se i bacaju u more automobili sa registarskim tablicama srpskih gradova, i tako se najavljuje masovni sukob među nacijama. Duh je, konačno, pušten iz boce!

ZAVRŠNU glazuru politici koja će obeležiti naredno razdoblje do 14. kongresa, i najaviti čvrstu orijentaciju srpskog rukovodstva, dao je lično Slobodan Milošević u intervjuu pariskom "Mondu". Komentar na taj intervju, koji je "Bi-Bi-Si" emitovao u svet, nedvosmislen je: "Srpski vođa je odbacio perspektivu parlamentarne demokratije, zasnovane na postojanju raznih političkih partija koje predstavljaju interese različitih društvenih snaga. On je, takođe, postavio pitanje nužnosti partijskog sistema uopšte, ističući da bi Srbija više volela politički sistem bez partija i da će uskoro predložiti novu vrstu izbora, u kojima kandidate neće predlagati političke organizacije, nego grupe građana."

Sa takvim prtljagom je Milošević došao i na 14. kongres u januaru 1990. Čitava godina pre kongresa kao da je bila usmerena na to da se kongres završi kako se završio - prekidom i konačnim razlazom jugoslovenskih komunista. Da je to značilo samo raskid sa komunizmom i okretanje demokratiji, možda bi se i obistinila optimistička predviđanja Ante Markovića, koji je odmah po izlasku iz velike dvorane Sava centra nakon prekida kongresa, tu u predvorju, na pitanje okupljenih o daljoj budućnosti Jugoslavije, sa svojim poznatim osmehom uveravao da raspad SKJ ne treba shvatiti tragično, da će Jugoslavija opstati kao država i bez svoje do tada jedine partije.

MOŽDA je Ante Marković tada u ovakvom ishodu kongresa stvarno video šansu da se Jugoslavija oslobodi komunističkog balasta i zapliva vodama demokratije. Računao je, svakako, i na obećanje iz Evrope da je Jugoslavija, nakon uspešne ekonomske reforme koju sprovodi njegova vlada, već viđena kao prva članica Evropske unije iz komunističkog bloka.

Ali i ova vizija konačno će biti raspršena upravo u Sloveniji, u junu 1991. godine.

Sve što se dalje događalo, od propalog kongresa u januaru 1990. do juna 1991, kada je savezna vlada, uz pomoć jugoslovenske armije, pokušala da uspostavi red na zapadnoj granici, kao da je bilo predodređeno da se završi građanskim ratom koji nije imao ko da spreči i zaustavi.


PUTUJUĆI SAMIT - TRAGIČNA FARSA

ONO što se događalo posle razlaza na 14. kongresu, pa sve do konačnog raspada države, bilo je kupovina vremena za svaku od zavađenih strana i pokušaj da se obezbedi što bolja pozicija. Putujući samiti razjedinjenih republičkih lidera pretvorili su se u tragičnu farsu čiji je krajnji ishod bio rat. Kada se jednog dana sve to bude na miru analiziralo, događaji u jugoslovenskom partijskom vrhu u godinama koje su prethodile raspadu partije, a time i države, svakako neće moći da budu zaobiđeni.