POSLE pisma srpskih intelektualaca, strani analitičari još uvek nisu videli definitivan razlaz između Miloševićeve vlasti i onih koji su uticali na buđenje i jačanje nacionalne svesti u Srbiji, što je Milošević obilato koristio. Ali, kako god bilo, sada se u stranoj štampi sve više kritikuje aktuelna srpska vlast. Tako bečki "Prese" u više analitičkih tekstova obrađuje uticaj Srpske pravoslavne crkve na jačanje nacionalne samosveti, a zatim piše o korenima kosovskog mita i o "dubokoj čežnji za obnovom velike imperije iz srednjeg veka". List se posebno bavi ličnošću Slobodana Miloševića i njegovih savetnika pod naslovom "Hitlerovska retorika i čaušeskuovsko prigrabljivanje moći: "Milošević", piše bečki list "prilikom službenih istupa dopušta da ga slave kao monarha. Paralele sa prvim godinama vladavine Čaušeskua u Rumuniji nameću se same po sebi, a na to podseća jedan drugi detalj iz Miloševićeve biografije - njegovu ženu, profesora sociologije na Beogradskom univerzitetu, zovu nadimkom Elena".

Ovo je prvi nizak udarac ovakve vrste na Miloševića u stranoj štampi, kojih će tek sa početkom ratnih sukoba na tlu bivše Jugoslavije biti sve više i sve oštrijih. U svakom slučaju, Srbija je kroz lik svoga vođe već u proleće 1989. počela da dobija atribut nedemokratske, totalitarne, diktatorske zemlje, što će eskalirati tek sa ratom u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

NEPUNIH mesec dana posle spomenutog pisma srpskih intelektualaca svetska javnost je kao bombu primila saopštenje uprave Udruženja književnika. Samo tri meseca posle Bećkovićevog upoređenja februarskog mitinga sa 27. martom 1941, iz Francuske 7 izaći će saopštenje u kome srpski pisci, između ostalog, otvoreno traže "ukidanje jednopartijskog sistema, političkog, ideološkog i društvenog monopola komunističke partije i povlašćenosti njenih članova". Književnici su, dakle, shvatili da je februarski miting bio obmana, mada su i među njima uočljive razlike koje nisu samo nijanse. Tako je na konferenciji za štampu, koja je upriličena povodom saopštenja i na kojoj su dominirali strani dopisnici, na pitanje novinara kakav je odnos Udruženja književniak prema Slobodanu Miloševiću, prvi požurio da odgovori Brana Crnčević: "Bilo bi sitničavo da ljude koje u teškoj borbi pokušavaju da vrate Srbiji ono što joj je oteto smatramo predmetom pojačane pažnje, jer Slobodan Milošević je više nego zadovoljavajuće delovao na nacionalnom planu". Crnčević će do kraja ostati odan ovakvom uverenju, ali već tada sa istog mesta čuli su se i drugi tonovi, poput Milutina Srećkovića koji je na isto pitanje odgovorio: "Nije zgodno da se bilo koji čovek na vlasti obožava kao filmska zvezda ili fudbaler godine. To, kao i aplauze, prepuštamo politički nezrelim osobama".

POSLE saopštenja Udruženja književnika mnogi su u Beogradu požurili da zaključe kako se Slobodanu Miloševiću ozbiljno ljulja stolica. Da su tako nešto priželjkivali u Hrvatskoj i Sloveniji može se zaključiti po činjenici da iz ovih republika na izazov srpskih književnika nije stigla nikakva reakcija, što je u najmanju ruku neobično, s obzirom na to da su najveći zagovornici "pluralizma bez višestranačja" sedeli u centralnim komitetima ove dve republike. Bilo bi zbog toga prirodno da se Srbija optuži za rušenje postojećeg političkog sistema, tim pre što su iz Slovenije, a posebno iz Hrvatske, redovno reagovali na sve ono što stiže iz Francuske 7. Jasno je da Slovencima i Hrvatima nije odgovaralo da se Srbija pred svetom prikazuje naprednijom od njih.

NESLAVAN KRAJ KOMUNISTA MILAN Pančevski je bez rezerve bio Miloševićev čovek. Značaj njegovog izbora za predsednika nije samo u tome što će ostati zabeležen kao poslednji predsednik Predsedništva CK SKJ, već mnogo više u onom što se događalo u nastupajućim mesecima koji su prethodili propalom 14. kongresu, kao i na samom kongresu. Sve je bilo predodređeno da SKJ završi onako kao je završio, a Pančevski je jedna od karika u lancu tog neslavnog kraja.

IZGLEDA da je svima odgovaralo da prvi javni glas u Srbiji u prilog uvođenja višestranačkog pluralizma prođe bez velikog odjeka. To se videlo i na sednici Predsedništva CK SKJ 24. maja 1989, na kojoj je Slovenac Boris Mužević predložio, a svi zdušno prihvatili, zaključke o potrebi postojanja političkog pluralizma u okviru "transformisanog Socijalističkog saveza". To je jedno od retkih pitanja iz tog vremena na kome su se svi brzo složili. Sačuvati, kakav-takav, monopol vlasti bila je težnja koja ih je zakratko ujedinila. Ali da, uprkos jednoglasnom stavu, ipak ne misle svi isto nagovestio je prvi Milan Kučan odmah posle sednice. U užem krugu doslovno je rekao: "Višepartijski sistem moraćemo uvesti kad-tad. Bolje bi bilo da to uradimo odmah i sami, nego da to urade drugi, jer u prvom slučaju imali bismo šansu da opstanemo, ili, ako na izborima izgubimo, na nekim narednim možda i pobedimo. Ako nam višestranački sistem uvedu drugi, sa komunistima je zauvek gotovo".

KOJI mesec kasnije, s rušenjem Berlinskog zida, ispostaviće se da je Savez komunista Jugoslavije imao istorijsku šansu da bude predvodnik tranzicije. Ali ta je šansa definitivno prokockana. Dok se ruši ceo jedan svet i stvara novi, postkomunistički, kod nas se nude surogati pluralizma ili "događanje naroda". Umesto da budu predvodnici tranzicije, jugoslovenski komunisti ispadaju iz koloseka istorije jer ili ne shvataju šta se dešava, ili to ne žele da prihvate.

Za razliku od Kučana, Milan Pančevski, sada već u ulozi predsednika Predsedništva CK SKJ, na samoj sednici, posle rasprave i prihvatanja stavova, počeo je da lamentira nad gubitkom komandne pozicije Saveza komunista, tvrdeći da ipak mora da se zna ko je glavni.

Koliko god bio zadovoljan izborom u državno predsedništvo, Šuvar se istovremeno teško mirio sa činjenicom da neće više sedeti u partijskom vrhu. Najviše mu je, izgleda, smetalo što Milošević, koji je takođe izabran na novu funkciju predsednika državnog predsedništva Srbije, još sedi u federalnom partijskom predsedništvu, dok se ne izabere njegov naslednik.

KADA je, nedelju dana pred izbor Pančevskog na sednici Predsedništva sasvim uzgred postavljeno pitanje kada će biti izbor novog predsednika, Šuvar je sa mesta predsedavajućeg jetko odgovorio: "Neće dok se ne postavi i Miloševićeva zamjena". Milošević je na to dobacio: "E, to neće moći!" Šuvar će istom merom: "E, nećeš ni ti!" Milošević je opet uzvratio: "Ja hoću! Neću da odem do kongresa!"

Većina članova Predsedništva je ovo prepucavanje shvatila kao šalu, pa je nastao smeh. Kasnije se ispostavilo da Milošević nije slučajno spomenuo kongres. Na njemu je on vodio glavnu reč. Sa kakvim učinkom - videlo se.