D OK su Jugosloveni između sebe rušili most za mostom, svet je još uvek verovao da se nešto može spasti, ili bar pokušavao da sugeriše moguća rešenja. Evropska javnost je, zahvaljujući brojnim napisima i komentarima u njihovoj štampi, već stekla određenu sliku o onome što se zbiva u Jugoslaviji i sa njom. Tek u martu 1989. pojaviće se u američkoj štampi prvi komentari povodom jugoslovenske krize. Nedeljnik "US njuz end vorld riport" među prvima u SAD upozorava da "Jugoslavija klizi još bliže ka dezintegraciji", objašnjavajući to konfrontacijom "između liberalnih, bogatih republika na severu i siromašnih na jugu, kojima dominira nacionalistička Srbija". Najznačajniji deo komentara ipak se odnosi na Slobodana Miloševića, za koga list navodi da je "odlučan da proširi srpsku hegemoniju u Jugoslaviji".

Ako je ovaj nagoveštaj američkog odnosa prema Srbiji i Miloševiću bio nedovoljan domaćim analitičarima za izvođenje pouzdanijih zaključaka o budućoj američkoj politici prema jugoslovenskoj krizi, vršilac dužnosti američkog državnog sekretara za spoljne poslove Lorens Iglberger još tada je nagovestio budući američki stav. On je pred američkim senatskim odborom pozvan da okarakteriše Miloševićeve političke akcije tokom protekle godine i da kaže da li su one bile korisne ili štetne za međunacionalne odnose u Jugoslaviji. Evo njegovog odgovora: "Veoma štetne... u Drugom svetskom ratu Jugoslavija je izgubila više ljudi od bilo koje druge zemlje osim Poljske." Oko pedeset odsto tih Jugoslovena ubili su drugi Jugosloveni... Po završetku rata jedna od stvari za koju se maršal Tito mnogo zalagao, a mnogi od nas su verovali da je on to i postigao sa izvesnim stepenom uspeha - sada nisam siguran da sam bio u pravu - bila je da se zaustave nacionalističke težnje da bi se izgradio osećaj jugoslovenstva, a ne osećaj nacionalne pripadnosti..."

NEMOĆ FEDERALNOG VRHA SVI pokušaji federalnog državnog i partijskog vrha da se zaustavi donošenje amandmana na Ustav Slovenije bili su, međutim, bezuspešni, a dve godine kasnije videće se da su navedene preporuke blagovremeno prihvaćene i da je Slovenija vrlo spremno dočekala mali pokušaj "disciplinovanja" od strane globradih mladića iz JNA.

IGLBERGER se dalje zadržava na Miloševiću, za koga kaže da on želi liberalizaciju ekonomskog sistema, ali "u političkom smislu on je sve drugo osim liberala. On koristi srpski nacionalizam, delimično u nastojanju da se reše neki ekonomski problemi, delimično u međunacionalnim odnosima, naročito na Kosovu. Milošević nastoji da ojača položaj Srbije u međunacionalnim odnosima u Jugoslaviji. Tim načinom on je zastrašio svoje prirodne saveznike, koji su mu potrebni da privredu usmeri u zapadnom pravcu, na primer Sloveniju. U zemlji je stvorena opasna situacija..."

Populistički pokret, koji je tih meseci u Srbiji bio u punom zamahu, počeo je da pokazuje sve otvoreniju težnju za širenjem i na druge krajeve. Mitinzi u Kninu već su dobro zapretili aktuelnoj vlasti u Hrvatskoj, a za dolivanje ulja na vatru potrudio se Miroslav Šolević, jedan od barjaktara i predvodnika svih masovnih okupljanja naroda širom Srbije i Crne Gore, samozvani narodni lider, jedan od mnogih marginalaca i bukača koji su u ova smutna vremena digli glavu, uz obilatu pomoć aktuelnih srpskih vlasti. Zagrebački magazin "Start" osetio je da je Šolević bogomdana ličnost, koja će šokirati čitaoce pa mu posvećuje nekoliko stranica intervjua, u kome Šolević otvoreno poručuje da će Srbi stići i do Zagreba i Ljubljane i da ih niko ne može zaustaviti...

EFEKAT Šolevićevih izjava nije mogla da ublaži ni odluka hrvatskih vlasti da zabrani taj broj magazina "Start". Zanimljivo je, međutim, pitanje zbog čega su to vlasti u Hrvatskoj učinile. Očigledno je da su se plašile kontrareakcije hrvatskih nacionalista. I to je bitna razlika između Slovenije i Hrvatske. Dok je Milan Kučan bio na najboljem putu da u Sloveniji udruži sve snage i političke struke, hrvatsko partijsko rukovodstvo je bilo svesno svoje usamljenosti i još uvek se grčevito držalo, makar verbalno, preživelih parola o bratstvu i jedinstvu. Biće potrebno još godinu dana da bi tek nova, Tuđmanova vlast otvoreno servirala tezu o Srbima kao buntovnicima i banditima, potkrepljujući to i primerima iz Šolovićevih izjava kao dokazom da je iz Srbije pripremana zavera protiv Hrvatske.

Iako su i Slovenci neki mesec kasnije bili suočeni sa pretnjama da će Kosovopoljci doći i u Ljubljanu, Kučan je opasnost video na drugoj strani. Bio je čvrsto uveren da se protiv Slovenije priprema vojna intervencija i te svoje strahove nije krio. Vojna intervencija će u Sloveniju stići tek dve godine kasnije, u drugim okolnostima i do drugih inspiratora.

KAKO god bilo, slovenačka fobija od vanrednih mera rezultirala je akcijom koja je severnu republiku sve više udaljavala od Jugoslavije. Slovenački demokratski savez je tih dana objavio predlog da slovenačka skupština bez odlaganja donese zaključak kojim bi "unapred proglasila bilo kakvo centralističko uvođenje vanrednih mera ili prilika u Sloveniji za čin okupacije slovenačkog naroda". U predlogu se dalje kaže da bi slovenačka skupština trebalo takođe da "pripremi svestran program odlučnih političkih i odbrambenih mera sa kojima bi se republika Slovenija odazvala na svako upozoravanje svoje suverenosti. Te mere treba da očuvaju Sloveniju prevashodno od centralističkog uvođenja vanrednih mera, neprihvatljivog izvoza populističke revolucije u Sloveniju, ali i od nametanja Sloveniji neprihvatljivih ustavnih promena".

A onda je, koji mesec kasnije, ova platforma Demokratskog saveza ozvaničena od strane slovenačkih državnih organa Predlogom amandmana na Ustav Slovenije koji treba da postave branu za svako ugrožavanje slovenačke suverenosti i za eventualne pokušaje centralističkog uvođenja vanrednih mera. U Jugoslaviji su slovenački ustavni amandmani dočekani negde "na nož", negde sa nelagodom, ali nigde sa odobravanjem. I oni najumereniji su se pitali šta ovo znači, kuda to vodi, a federalno partijsko rukovodstvo je promptno reagovalo vanrednim sednicama, prvo Predsedništva, a zatim i Centralnog komiteta, dok su najviši državni organi federacije - Predsedništvo SFRJ i Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka - takoreći permanentno zasedali.

PREPUSTIVŠI tako Demokratskom savezu ulogu čuvara slovenačkog suvereniteta, komunisti Slovenije su pred javnošću pokazivali svoju zabrinutost zbog mogućeg obračuna na tek zakazanom vanrednom kongresu SKJ. Nepunih godinu dana kasnije videće se da su se i za ovaj kongres blagovremeno pripremili i da ih ništa nije iznenadilo. Godinu dana pre kongresa, u martu 1989. ljubljansko "Delo" upozorava da će kongres "pokušati da odlučuje o svim strateškim pitanjima sadašnje i buduće Jugoslavije". List zbog toga postavlja pitanje: "Da li je još ustavno i zakonito da se sudbina naroda i republika (protiv njihove volje) određuje na partijskim kongresima? Da li će, na primer, sudbina političkog života u Sloveniji zavisiti od saveznog partijskog statuta? Da li će se na vanrednom kongresu - protiv volje slovenačke partije - odlučivati kako Slovenci ubuduće da privređuju, žive, ljube se i šta da misle o Kosovu?" Onome ko je hteo moglo je već tada da bude jasno šta će Slovenci uraditi na 14. kongresu.