ODJEK sednice ideološke komisije beogradskih komunista bio je, prema očekivanju, zaista impozantan, ali u negativnom smislu. Osim štampe u Srbiji i Crnoj Gori, glasila u Hrvatskoj i Sloveniji dočekala su stavove sa ove sednice kao otvorenu pretnju demokratiji. Zagrebački "Vjesnik" je to nazvao "kineskim sindromom na domaći način" i upozorio da koncept izlaska iz krize koji nude komunisti Beograda "još jednom vodi u balkanizaciju našeg prostora". A ljubljansko "Delo" upozorava da je na toj sednici "definitivno lansirana ideja o nekakvoj jugoslovenskoj kulturnoj revoluciji, tj. o velikom preuređenju države prema uzoru potpunog bezakonja i prema receptu koji može da dovede samo do terora".

"Vjesnik" očigledno oseća potrebu da se još jednom osvrne na beogradsku idejnu sednicu, pa u drugom komentaru piše: "Nastavak političke kampanje sada već definitivno svjedoči da je na djelu sukob između jedne agresivne političke linije koju predvodi sadašnje rukovodstvo srpske partije i koja budući jugoslavenski identitet vidi isključivo po mjeri vlastitih interesa i, s druge strane, političke linije koja prevladava na bosanskohercegovačkoj, hrvatskoj i slovenskoj sceni - upravo tim redosledom i tako stupnjevanom odlučnošću - i koja sve otvorenije poručuje da, prvo, sukobe ne želi, ali da je u slučaju njihova smišljena iznuđivanja takva Jugoslavija - ne zanima."

Dve i po godine pre konačnog raspada Jugoslavije, ovo je prvo otvoreno i javno spominjanje takve mogućnosti, iz čega bi se moglo zaključiti da je ulaskom u opticaj varijante o raspadu Jugoslavije tada verovatno očela i priprema za takvu eventualnost. Ako se tome doda da je autor gorecitirane poruke jedan od kasnije vodećih Tuđmanovih propagandista Hidajet Bišćević, onda bi i zaključak o programiranosti ove poruke bio sasvim moguć.

PERIOD koji je usledio neposredno posle HH sednice CK SKJ bio je dosta miran. Ali to je bilo kratkotrajno zatišje koje se koristi za pregrupisavanje snaga i pripremanje novih udara.

Bosna i Hercegovina je tih dana još uvek samo potencijalna pretnja koja će se tri godine kasnije pretvoriti u pakao građanskog rata. Kosovo je, međutim, na početku 1989. godine predstavljalo najopasnije žarište, kroz koje su se prelamali gotovo svi aspekti jugoslovenske krize. Sve ono što je tih dana potresalo Jugoslaviju i njene podeljene republike imalo je svoje polazište u kosovskoj krizi, koja je upravo tih dana dostizala kulminaciju. Rudari Starog trga u Trepči danima štrajkuju i odbijaju da izađu iz jame, što u svetskom javnom mnjenju izaziva oštre osude vlasti u Srbiji. Ovaj kosovski štrajk povod je novih podela i teških svađa u jugoslovenskom partijskom vrhu, što će kulminirati na zatvorenoj vanrednoj sednici Predsedništva CK SKJ u nedelju 26. februara 1989. godine. Paralelno sa tokom ove sednice jugoslovenskog partijskog vrha, neprekidno zaseda i državno predsedništvo i tako se, na nekoliko stotina metara rastojanja u zgradama Centralnog komiteta na Ušću i Palate federacije, lome koplja zbog izazova kosovskih rudara, dok čitav svet s neskrivenom pažnjom očekuje ishod.

KADA je Stipe Šuvar na samom početku vanredne sednice Predsedništva CK SKJ obavestio da je na Kosovo upućeno milicijsko pojačanje i da je 52. korpus JNA spreman da uđe na teritoriju ove pokrajine, bilo je jasno da se kosovska drama opasno približila radikalnom rešenju, čije posledice mogu biti još opasnije. Trebalo je nekoliko sati rasprave da bi se razmotrile sve mogućnosti kako bi se rudari Starog trga privoleli da izađu iz jame, ali čitava ta rasprava bila je samo fasada za ono što će tek uslediti. Jer iza svega je tinjala tiha vatra sukoba između Slovenije i Srbije zbog različitog gledanja na ono što se na Kosovu tog časa događa.

Saopštenje iz Slovenije koje je dan ranije upućeno javnosti nedvosmisleno daje za pravo kosovskim rudarima i teško optužuje politiku srpskih vlasti. Sada, tu na sednici, u početku zaobilazno, a onda sve direktnije i snažnije, rasprava napušta onu liniju koja bi trebalo da donese spasonosno rešenje i sve više skreće na pitanje - ko je kriv za sve ovo što se poslednjih dana na Kosovu događa. Tadašnji šef kosovskih komunista Rahman Morina konačno je dao šlagvort da se na stvar pređe direktnije, rekavši da će posle izlaska rudara iz jame biti potrebno utvrditi ko je stajao iza ovog štrajka i ko je unosio konfuziju u čitav slučaj i doprineo pogoršavanju situacije, umesto njenom smirivanju.

SLOBODAN Milošević je dočekao Morinino pitanje i tada otvorio karte. Prvo je upozorio da je ključna stvar činjenica da su ovaj štrajk rudara i podrška koju oni dobijaju iz same Jugoslavije "suprotstavljanje politici Saveza komunista i nastojanje da se zadrži politika koja je do ovog i dovela". Po Miloševiću to je, dakle, neprijateljska politika koja se sprovodi bezdušno i koja ne preza ni od ugrožavanja života i zdravlja rudara. Posle toga je Milošević izgovorio ono što je dalji tok ove sednice usmerilo samo u jednom pravcu - u bespoštednu svađu između predstavnika Srbije i Slovenije. Dakle, povodom slovenačkog saopštenja kojim se podržava štrajk rudara, Milošević je konačno dočekao da kaže: "Ovo što je došlo iz Slovenije jeste udarac u leđa čitavom SKJ, i takav neprijateljski gest još nije zabeležen. Zbog toga ćemo o ovome još morati da razgovaramo jer to stalno stavljanje klipova u točkove jedan je od glavnih razloga što nam je stanje na Kosovu ovakvo i što može dovesti do potpunog iseljavanja Srba i Crnogoraca. Sada je valjda svima jasno zbog čega ni osam godina posle kontrarevolucije stanje na Kosovu ne može da se sredi!"

POSLE ovih reči nastao je muk. Svi očekuju da se javi Milan Kučan, ali se javlja "rezervni" čovek Boris Muževič, donedavni izvršni sekretar, a posle ostavke Franca Šetinca član Predsedništva. Prvo izokola, a zatim sve direktnije, da bi konačno jasno upozorio: "To što Slobodan Milošević kaže nije samo njegov problem, već može biti, nažalost, problem čitave Jugoslavije." Milošević je na to dobacio: "Ovo je očigledan primer da postoje suprotna gledanja na Kosovo od zvanično usaglašenih." Tu je Mužević izgubio nerve i izručio sve što je mislio: "Bio sam zaprepašćen ovim što je Milošević izgovorio. Poslednji koji je takve reči izgovorio bio je Staljin. Bilo bi dobro da to izađe u javnost pa da se vidi. Ako neko u Jugoslaviji misli da Slovenija stalno podmeće klipove, onda to mora i da argumentuje. Ako Slovenija pomaže kontrarevoluciju ulaganjima na Kosovu, onda se moramo razjasniti. Da li je ovo prebacivanje krivice na Sloveniju jedan u nizu alibija za vlastiti nerad i neodgovornost?"

Na Muževićeve reči reagovali su predstavnici Srbije i Makedonac Milan Pančevski, ali je direktno odgovorio tek Dušan Čkrebić upozorenjem da se "akcijama iz Slovenije nepovratno produbljuje jaz između Srbije i Slovenije".


SVAĐA SRBA I SLOVENACA

MILAN Kučan je u toku sednice nekoliko puta izlazio iz dvorane, a u jednoj od pauza je vrlo glasno komentarisao "podmetanje klipova u točkove", rekavši da je sada sasvim jasno da se sa ovakvim srpskim rukovodstvom u Jugoslaviji ništa ne može rešiti, jer i rečnik "njihovog vođe" pokazuje da ne samo da nema ništa od željenih reformi, već preti opasnost od vraćanja u najcrnji boljševizam.