MILOŠEVIĆU je za HH sednicu više nego ikada bila potrebna glasačka mašina, pa je zbog toga na sve načine pokušavao da upražnjena mesta bivših članova iz Vojvodine u Centralnom komitetu popuni pre sednice. Druga strana je to pokušavala na svaki način da osujeti, pozivajući se na statutarne norme, pa se Miloševiću omaklo: "Ma hajde da mi to sami rešimo bez statutarnih zavrzlama". Ali sada Stojčević uzvraća: "Puna su nam usta demokracije, a onda navijamo da se preskoči statutarni postupak. Ja ne mogu davati suglasnost bez Predsjedništva CK Hrvatske". Milošević se opet zaleteo: "Pa pozovi ih telefonom i pitaj ih!" Stojčević ovakvu priliku ne propušta: "Članovi našeg Predsjedništva ne sjede pored telefona čekajući da ih ja pozovem".

Javnost tadašnje Jugoslavije, zasićena brojnim sednicama partijskog vrha koje ništa ne rešavaju, propratila je HH sednicu CK SKJ prilično ravnodušno. Danas, sa ove vremenske distance, slobodno se može reći da je ova sednica nepravedno zapostavljena. Za razliku od domaće javnosti, svetska štampa je osetila da se radi o presudnom trenutku jer je ova sednica zapravo označila definitivan razlaz republičkih partijskih vrhuški i, što je najvažnije, svima je bilo jasno da povratka više nema. Na HH sednici CK SKJ sve posvađane strane kao da su konačno digle ruke od Jugoslavije i od njenog Saveza komunista.

LONDONSKI "Tajms" već posle prvog dana rada HH sednice piše: "Srpskom bloku, kojem su se pridružili i Makedonci, suprotstavlja se blok Hrvata, Slovenaca i bosanskih Muslimana, na koje se oslanjaju Albanci sa Kosova. Nakon Miloševićeve 'pobede' u Crnoj Gori postignuta je približna ravnoteža u odnosu političkih snaga u najvišim organima države i partije..."

Ali "šlager" u stranoj štampi je rečenica koju je prvog dana sednice izgovorio tada prvi čovek Partije u armiji admiral Petar Šimić: "Pripadnici JNA će se svim snagama i svim sredstvima suprotstaviti bilo kome ko hazardira sa tekovinama NOB-a i socijalističke revolucije. Ako je neko već proglasio bitku za Jugoslaviju, ona se neće voditi bez JNA". Šimiću će se sutradan pridružiti i Slovenac, admiral Stane Brovet, što je na trenutak davalo privid da u armiji, za razliku od Partije, postoji jedinstvo.

Povodom upozorenja armije, londonski "Dejli telegraf" je napisao: "Jugoslovenska armija dala je juče do znanja da je spremna da upotrebi silu da bi sprečila žestoku bitka za vlast". A "Tajms" ističe: "Strah od građanskog rata oglasio se juče u Jugoslaviji, nakon što je jedan vojni vođa rekao da armijske snage mogu biti upotrebljene da smire nacionalne nemire".

Još jedan britanski list, "Indipendent", piše da je u nekim delovima zemlje situacija već izmakla kontroli i počela da vodi u haos i zaključuje da je armija dala signal "srpskom partijskom vođi Slobodanu Miloševiću" da neće podržati "njegov agresivni pritisak na federalno partijsko rukovodstvo", ali ni "liberalizaciju politike u Sloveniji". Zanimljivo je da list od jugoslovenskih zvaničnika nezvanično saznaje "da su armijski šefovi lično naredili Miloševiću da ohladi svoju retoriku".

NEMAČKI "Zidojče cajtung" javlja da "u političkoj borbi koja potresa zemlju JNA nije neutralna snaga koja je zabrinuta za celinu, već je svojevrsna partija". List dalje piše: "Generalski kadar ima kasnostaljinistički pečat, što je takođe zajedničko sa Miloševićem, samo što on uspeva dobro da ga prikrije. Da armija izvrši udar, Jugoslavija bi na kratko vreme zapala u nepokretnost, a zatim bi se raspala".

Očito je da nisu svi bili dobri proroci, ali da su strani novinari videli ipak dalje od naših, to je nesumnjivo.

Kada se danas osvrne na te godine i stvari posmatraju kroz prizmu krvavog rata koji se vodio na prostorima Jugoslavije, lako je uočiti da su sukobi u jugoslovenskom partijskom vrhu predodredili i označili dalji tok događaja. Definitivni razlaz na HH sednici CK SKJ, krajem januara 1989, nekima je sigurno pomogao da se u narednim mesecima što bolje pripreme i za formalni raspad Jugoslavije. Drugi su se pak uljuljkivali u iluziji da još nije sve gotovo i izgubljeno, da se komunizam može i mora spasavati, makar samo u svojoj republici i svojoj naciji.

U FEBRUARU te godine u Ljubljani je objavljena programska izjava Socijaldemokratskog saveza Slovenije, u kojoj se kaže da će se ovaj savez zalagati za parlamentarni sistem u kome će moći da se kandiduju predstavnici raznih političkih stranaka jer Savez ne veruje u nestranačku demokratiju. Ovaj savez najavljuje da će se zalagati za ukidanje koncepta integralnog samoupravljanja i društvene svojine. Iako je izjava Socijaldemokratskog saveza dosta obazriva, ipak ne ostavlja prostora za nagađanje. U pitanju je zalaganje za višepartizam i tržišnu privredu, za postepeno redukovanje armije i njeno svođenje na brojčano mali, profesionalizovani odbrambeni vojni aparat. Slovenački socijaldemokrati ne okreću leđa Jugoslaviji, ali insistiraju na takvom zajedništvu "u kojem će do punog izražaja doći sve različitosti i razvojne potrebe republika, u skladu sa njihovim vlastitim mogućnostima, kreativnošću i kulturnom tradicijom". Ukratko: puni suverenitet svim republikama, uz labavo zajedništvo.

OFANZIVA s druge strane nije izostala. Partijski čistunci su se tih dana javljali da dokažu kako je u nekim jugoslovenskim republikama na delu restauracija kapitalizma i kako treba sve učiniti da se tome stane na put. Zasedaju tzv. idejne komisije, čiji osnovni cilj nije iznalaženje eventualno novih puteva transformacije sklerotične partije komunista, već u prvom redu očuvanje stečenih pozicija, makar i po cenu vraćanja na staro i prevaziđeno. U tom pogledu najrevnosnija je Ideološka komisija Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda, na čelu sa predsednicom Mirjanom Marković. Sednica ove komisije održana 7. februara 1989. predstavljala je pravi izazov za sve one koji su jedva čekali dokaz da je u Srbiji na sceni svojevrsna restauracija staljinizma.

I TAKO je opet došlo do pat-pozicije. U Srbiji su jedva dočekali da zbog pojave Socijaldemokratskog saveza optuže Sloveniju, na drugoj strani sednica Ideološke komisije Gradskog komiteta Beograda trebalo je da posluži drugima u Jugoslaviji da dokažu kuda ide Srbija. Očekivanja i jednih i drugih bila su izneverena i svako je ostao na svome. No zadržimo se malo na sednici beogradske idejne komisije, na kojoj je Mirjana Marković, između ostalog, rekla: "Mitinzi su u ovom času uticajniji čak i od Saveza komunista. Organizacija je u krizi, mitinzi su u naponu. Njihova mobilizatorska sposobnost proističe iz činjenice što se na njima mogu rešiti aktuelni i krupni problemi".


KUČAN POBORNIK JEDNOPARTIJSKOG PLURALIZMA

MILAN Kučan, koji je kasnije u Sloveniji slavljen kao čovek koji je slovenačkom narodu doneo ne samo vlastitu državu već i zapadnu demokratiju, u to vreme bio jedan od zastupnika ideje o jednostranačkom pluralizmu. Pojava ideja koje je nudio Socijaldemokratski savez zbog toga je predstavljala izazov ne samo za ostale u Jugoslaviji, već i za samog Kučana i njegove komuniste. Ali on je, za razliku od drugih, na vreme shvatio da za čitav komunistički blok u Evropi dolaze nova vremena kojima se treba prilagoditi. Da su kojim slučajem i drugi u Jugoslaviji to bili u stanju, možda bi stvari krenule sasvim drugim tokom.