NEĆE proći mnogo vremena kada će i Milošević i Kučan biti u prilici da u neformalnim razgovorima, u užem društvu objasne svoje glasanje. U decembru iste godine, posle jedne sednice Predsedništva na kojoj su Milošević i Šuvar imali oštar duel, a ti dueli su počeli ubrzo posle Šuvarovog izbora za predsednika, upriličena je improvizovana drugarska sedeljka šestorice učesnika sednice, dvojice članova Predsedništva, trojice izvršnih sekretara i jednog savetnika Predsedništva. U ulozi domaćina bio je Slobodan Milošević, a ostala petorica koje je Milošević pozvao na piće, kakvog li slučaja, važila su za Šuvarove ljude. Za nešto više od jednog sata popijene su dve flaše viskija, a Milošević je opuštenu atmosferu iskoristio da kaže i sledeće: "Ja stvarno ne znam šta ovaj Šuvar hoće. Svi ste videli da sam ja prema njemu vrlo korektan, ne želim da ulazim u duel sa njim i čak ga čuvam od napada. Ali njegovo ponašanje mi nije jasno. Svi vi znate da on nikada ne bi bio izabran za predsednika da nije bilo mene." Možda je Milošević očekivao bar blagu podršku za ovo što je rekao, ali pošto je nastalo neprijatno ćutanje, odmahnuo je rukom i promrljao: "Neka, izdržaćemo do kraja njegovog mandata."

Ipak, do kraja Šuvarovog mandata Milošević nije izdržao. Nedugo posle ove sedeljke i citiranih reči u Srbiji je krenula prava hajka na Šuvara sa zahtevima za njegovo smenjivanje. Čitav period od januara do maja 1989. godine bio je, zapravo, u znaku gotovo svakodnevnih zahteva da se Šuvar smeni.

Odnosi između Miloševića i Šuvara počeli su da se hlade ubrzo posle Šuvarovog izbora za predsednika, što su neki tumačili Šuvarovom prevrtljivošću. Šuvaru se, međutim, u to vreme nije moglo poreći da je bio nepopravljivi Jugosloven i antinacionalista. Danas će to mnogima izgledati kao mana, ali pre četvrt veka to se još uvek ubrajalo u vrline. Šuvar i Milošević su se u stvari razišli na pitanju svih pitanja - Kosovu. Kao zadrti Jugosloven, Šuvar je ostao ubeđen da se kosovski Albanci mogu integrisati u Jugoslaviju i da ih ne treba po svaku cenu i na silu stavljati pod kapu Srbije. Za Miloševića, koji je svoj uspon ostvario upravo na pitanju Kosova, takav stav je predstavljao pravu jeres.

Sukob njih dvojice nije se mogao izbeći, ali on je skoro pola godine tretiran kao sukob lične prirode, iako je bilo jasno da su u pitanju mnogo ozbiljniji razlozi i mnogo dublje stvari. Što je to bilo tako treba ponajviše zahvaliti uzdržanosti ostalih predstavnika Hrvatske u Predsedništvu - Ivice Račana i Stanka Stojčevića - koji su se očigledno klonili sukoba sa Miloševićem i pokušavali da tobože obuzdaju ćudljivog Šuvara.

I DOK su Srbi i Slovenci u saveznom partijskom vrhu međusobno uveliko ratovali, hrvatski predstavnici, osim Šuvara, taj rat su uglavnom mirno posmatrali. Šuvar se, očigledno, zbog takve uzdržnosti Račana i Stojčevića, osećao kao na brisanom prostoru, pa je pokušavao da svoje nesuglasice sa Miloševićem prebaci na širi teren. Tako je jednom prilikom na sednici Predsedništva otvoreno rekao da preti otvaranje sukoba između partijskih rukovodstava Srbije i Hrvatske, na šta je Stojčević reagovao odlučnim demantijem.

Ali nije trebalo dugo čekati da taj sukob izbije na površinu. U pripremama za HH sednicu CK SKJ, koja je trebalo da doprinese konačnom raščišćavanju u federalnom partijskom vrhu, krajem januara 1989. godine iz Zagreba stižu prvi znaci da na dnevni red dolazi i sukob Srbije i Hrvatske. Partijsko rukovodstvo Hrvatske je, naime, žestoko napalo Miloševićevu politiku. Samo dan posle tog napada Milošević i Stojčević imali su priliku da se sretnu "oči u oči" na sednici federalnog partijskog predsedništva 24. januara 1989. Milošević je tada Stojčeviću rekao: "Predsedniče, ne smemo dozvoliti da se Srbija i Hrvatska svađaju." Milošević očigledno nije želeo dva fronta - protiv Slovenije i Hrvatske i pokušavao je da to izbegne po svaku cenu. Ali već je bilo kasno.

Otvaranju novog fronta najviše se svakako obradovao Kučan jer sada će, bar za neko vreme, teret borbe sa Slovenije biti prenet na Hrvatsku, ili bar podeljen. Istog dana kada je Milošević pokušavao da ubedi Stojčevića da Srbija i Hrvatska "ne treba da se svađaju", Kučan je sebi mogao da dopusti opuštanje, pričajući po kuloarima i u pauzama sednice dva otrovna vica na Miloševićev račun, u kojima je poenta da su Gebels i Staljin Miloševićevi šegrti. Dok ih Kučan priča sa dečačkim uživanjem, neko ga pita zašto ih ne ispriča i Miloševiću. Kučan tobože ozbiljno odgovara: "Jesam, ispričao sam i njemu, ali on ih izgleda nije razumeo jer se uopšte nije nasmejao." Sada se po foajeima oko dvorane za sednice ispaljuju nove salve smeha na ovaj Kučanov šeretluk.

Ali u dvorani, upravo tog dana, najmanje razloga za smeh imao je Šuvar, uprkos otvaranju fronta u Hrvatskoj. Na dnevnom redu je, naime, bio njegov referat za HH sednicu, koji su članovi Predsedništva iz Srbije doslovno "rasturili". Kritika ponuđenog referata iskorišćena je da se na Šuvarov račun još mnogo toga kaže i dosoli, ali ovog puta su uz Šuvara čvrsto stali i Račan i Stojčević.

Milošević je svakako predosetio da se otvaranjem "hrvatskog fronta" odnos snaga remeti i da to predstavlja pretnju srpskim stavovima. Nije slučajno što je upravo na toj sednici upozorio da u federaciji "nijedan deo ili koalicija ne mogu nametati rešenja nekom drugom delu, ni preglasavanjem ni glasačkim mašinerijama". Pošto se čuvao da uđe u otvoren sukob sa Hrvatima, Miloševiću je odgovaralo da se ta borba vodi preko Šuvara, pa je i na toj sednici Šuvar od srpske strane označen kao glavni krivac za sve. Ali Šuvar je sada osokoljen i njegovo uzvraćanje udarca sve manje predstavlja ličnu odbranu, sve više je to prenošenje borbe na široki teren međurepubličkih odnosa. Tako je toga dana Šuvar uzvratio udarac optuživši drugu stranu da priprema puč na HH sednici, a kao krunski argument parafrazirao je krilaticu koja se tih dana širila Srbijom da je "igra počela" i da "moraju otići svi oni koji su posvađali naše narode".

Koliko su ovi dani na isteku januara 1989. bili dramatični pokazuje i činjenica da je tadašnji predsednik Predsedništva SFRJ Raif Dizdarević iznenada došao na poslednji sastanak članova partijskog predsedništva, uoči HH sednice CK SKJ, i na zatvorenom sastanku, čak bez prisustva izvršnih sekretara, informisao o situaciji u zemlji, za koju je rekao da je krajnje kritična i da se zbog toga za HH sednicu preduzimaju posebne mere obezbeđenja. Armija je stavljena u prvi stepen pripravnosti.

Milošević se prvi usprotivio ovakvoj dramatizaciji, smatrajući da su takve mere nepotrebne. Ipak, XX sednica CK SKJ je održana pod posebnim režimom bezbednosti. Čitava Kosovska ulica bila je zatvorena za saobraćaj, a u zgradi Skupštine dežurali su ljudi iz vojne bezbednosti, doduše u civilnim odelima. U policiju se izgleda više nije verovalo, a tome su svakako doprineli događaji u Crnoj Gori, kada policija nije uspela da se suprotstavi mitingašima, a kasnije je ustanovljeno da je u samoj policiji došlo do raskola.


KUČAN I SVOJEGLAVI ŠUVAR

KUČAN će svoje glasanje protiv Šuvara objasniti u jednom užem krugu i to u vreme kada su njih dvojica već postali saveznici protiv Miloševića. Ali da ni savezništvo sa Šuvarom nije uvek bilo po Kučanovom ukusu pokazuje upravo i to objašnjenje. Kučan je tada rekao: "Šuvar nije za predsednika. Svojeglav je i nikoga ne sluša. Zato i nisam glasao za njega."