BUDUĆE opozicione stranke se početkom 1989. u ilegali pripremaju za nastupajuće dane i mesece. Međutim, neki od njih nisu imali potrebe da se skrivaju, ali su ih predstavnici zvaničnih vlasti ignorisali i, reklo bi se, čak i neozbiljno shvatali. Kao ilustracija može da posluži sledeća epizoda. Godinu pre nego što će trijumfovati na prvim višestranačkim izborima u Hrvatskoj, Franjo Tuđman se jednog dana iznenada i bez najave pojavio u redakciji "Vjesnika". Obilazio je redakcijske sobe, ćaskao s novinarima časteći ih usput "viskijem" koji je doneo sa sobom, i raspitivao se da li može da bude primljen kod glavnog urednika. Glavni urednik se izvukao tako što je hitno odjurio na "sastanak" van zgrade, prepustivši svom zameniku da razgovara s Tuđmanom.

Budući šef hrvatske države govorio je tako da sagovornik nije uspevao da dođe do reči, a govor se svodio na osnovni zahtev: Hrvatska demokratska zajednica i njen šef traže prostor u "Vjesniku", da se o njima i njihovim aktivnostima javnost redovno informiše. Kada je zamenik pokušao da objasni kako je "Vjesnik" glasilo Socijalističkog saveza i da je Tuđmanov zahtev neumesan, Tuđman se nije ustezao ni da pripreti. Rekao je: "Hrvatski narod vam to neće zaboraviti. Vi ste odgovorni pred narodom!" Zamenik je pokušao da se izvuče objašnjenjem da "Vjesnik" finansira Socijalistički savez, ali se Tuđman nije dao pokolebati: "I mi ćemo dati novac! Hajde, recite koliko košta jedna stranica u 'Vjesniku', mi ćemo platiti!" Na pitanje odakle im novac, Tuđman je bez ustezanja odgovorio: "Od naše prognane braće diljem svijeta."

BRAĆU su "diljem svijeta" imali i drugi, pa su se tako Vojislav Šešelj i Vuk Drašković otisnuli u dijasporu, odakle su se vraćali ili s vojvodskim titulama, ili s prestolonaslednicima nepostojećeg srpskog prestola, a ponekad i sa nešto zelenih novčanica u svojim torbama. Ali u medije još nisu imali pristup, pa im je jedino ostalo da se obračunavaju s režimskom štampom na skupovima svojih istomišljenika ili strukovnih udruženja. Ljubomir Tadić je na spomenutoj tribini u Francuskoj 7, osim upozorenja na Miloševićevo okruženje, oštro kritikovao vodeći list u Srbiji "Politiku" i njenu rubriku "Odjeci i reagovanja", za koju je rekao da je postala jedna vrsta otvorenog poštanskog sandučeta u koje se svrstavaju svakojaki pogledi, prizemne ambicije koje najčešće odgovaraju najprizemnijim interesima najprizemnije dnevne politike. Ne treba podsećati da je odmah posle ovakve kvalifikacije i Ljubomir Tadić osvanuo u rubrici "Odjeci i reagovanja", kao predmet žestokih napada.

TAKO se na startu 1989. godine, istina dosta stidljivo, javlja opozicija srpskom rukovodstvu u samoj Srbiji, što će za Miloševića tek kasnije postati veliki izazov i kulminirati 9. marta 1991, velikim uličnim demonstracijama, koje je Milošević ugušio uz pomoć tenkova još uvek postojeće Jugoslovenske armije. Ali najžešća opozicija Miloševiću početkom 1989. godine bila je izvan Srbije, kao i u Predsedništvu CK SKJ, koje je svakog utorka, a tih meseci i češće, na zatvorenim sednicama za javnost, bezuspešno pokušavalo da razmrsi jugoslovenski čvor. Hrvati i Slovenci, nasmrt preplašeni Miloševićevim "vaninstitucionalnim" skidanjem rukovodstava u Vojvodini i Crnoj Gori, na sednicama Predsedništva CK SKJ više ne kriju svoju odbojnost prema takvoj politici srpskog rukovodstva. Tih dana će nemački "Velt" napisati: "Dok se svrgavanje celokupnog partijskog i republičkog rukovodstva u Crnoj Gori i, naravno, Srbiji slavi kao pobeda naroda nad birokratijom, u Sloveniji i, naročito, u Hrvatskoj primetna je zabrinutost i gotovo zaplašenost zbog pobede ulice."

U VREME dok su iz Srbije tek stizali blagi nagoveštaji mogućeg neslaganja s Miloševićevom politikom, iz ostalih delova Jugoslavije, posebno iz Slovenije i Hrvatske, otpor politici srpskog rukovodstva bivao je sve žešći. Najveći Miloševićevi oponenti u Predsedništvu CK SKJ bili su tih meseci Milan Kučan i Stipe Šuvar. Miloševića, Kučana i Šuvara odlikuje jedna zajednička karakteristika - sva trojica su, naravno svaki na svoj način, sposobna i izuzetno lukava političara. I tu njihove sličnosti prestaju.

BOSNA I HERCEGOVINA JUŽNA REPUBLIKA U SVETSKOJ javnosti su kolali razni scenariji o sudbini Jugoslavije. Nemački "Velt" je navodio mogućnost da Srbija pripoji "južne republike", ali kao još verovatnija varijanta je razmatrano odvajanje Srbije, Crne Gore i dve pokrajine i prepuštanje Slovenije i Hrvatske "svojoj sudbini". Zanimljivo, nemački list je u južne republike ubrajao i Bosnu i Hercegovinu.

Vreme će pokazati da je svoju lukavost najbolje iskoristio Kučan. On je, kao niko u tadašnjem partijskom saveznom predsedništvu, bio u stanju da neprekidno govori po dva sata i tako otupi pažnju i oštricu druge strane. Milošević je u tome bio sušta suprotnost: njegovi govori su kratki i jezgroviti, lišeni bilo kakve analize i do kraja usmereni na postizanje neposrednog cilja. Reklo bi se, otvorena knjiga, ali nije baš uvek bivalo tako, jer je često umeo da iznenadi neočekivanim zaokretom i promenom stava, što predstavlja njegovu taktiku za zbunjivanje protivnika. Najkomplikovaniji je Šuvar, čija je ćud nepredvidiva, a raspoloženja su mu se u kratkom vremenu smenjivala od euforičnog do depresivnog.

SVA trojica su se verbalno zalagala za reforme, ali dok je Kučan pod reformama podrazumevao približavanje evropskoj demokratiji, Milošević se zalagao za reformu labave federacije u čvršću asocijaciju, a Šuvar je sve karte bacio na reformu Saveza komunista u modernu partiju koja može razrešiti zamršeni jugoslovenski čvor.

Ali to je ipak samo površina ispod koje su izbijale nepomirljive razlike u gledanju na budućnost Jugoslavije i mogućnost daljeg zajedničkog života naroda u njoj. U javnosti se i tada, a pogotovo kasnije, verovalo da su Kučan i Šuvar, kao deo "neprincipijelne koalicije", zajednički suprotstavljeni Miloševiću. Gotovo je zaboravljeno da su Šuvar i Milošević, u razdoblju do Šuvarovog izbora za predsednika Predsedništva, "udruženim snagama" bespoštedno udarali po slovenačkom separatizmu, da je Kučan na mnogim sednicama Predsedništva ostajao potpuno usamljen pred naletom kritika koje su dolazile od Miloševića i Šuvara.

NARAVNO, sve to ne znači da je Šuvar jedno vreme igrao na srpsku kartu. Pažljivijem analitičaru ni tada nije moglo da promakne da je Šuvarova kritika Slovenaca bila inspirisana stavovima iz armije i iz boračkih krugova, dok je Milošević u tom pogledu, dakako, bio čvrsto na stavovima aktuelne srpske politike, koja je oslonac u Armiji i među borcima koristila samo onda kada joj je to bilo potrebno. No, bilo kako bilo, Milošević i Šuvar su jedno vreme bili saveznici, pa je tako i Šuvarov izbor za predsednika Predsedništva CK SKJ bio direktan rezultat tog savezništva.

Kada je krajem juna 1988. godine na red došla redovna godišnja smena predsednika Predsedništva CK SKJ, budući predsednik je, po tada ustaljenom redu, trebalo da bude kandidovan iz Hrvatske. Iznenađenje je, međutim, predstavljala neodlučnost Hrvatske da odmah predloži svog kandidata, pa je, umesto jednog, Predsedništvo pred sobom imalo dvojicu kandidata - Stipu Šuvara i Ivicu Račana. Na tajnom glasanju je prošao Šuvar, zahvaljujući, u prvom redu, podršci iz Srbije. Tada su Slovenci, dakle i Kučan, glasali protiv Šuvara.