NIKO ko jednog dana pokuša da na miru analizira sve ono što je prostore nekadašnje Jugoslavije bacilo u vihor rata neće moći da zaobiđe dramatične događaje u tada još uvek postojećoj Jugoslaviji i njenom zvaničnom vođstvu krajem 1988. i početkom 1989. godine. To je period u kome je još uvek zvanično na vlasti Savez komunista, period za koji će se tek kasnije moći s pravom kazati da predstavlja početak jugoslovenskog "hladnog rata", koji je samo dve godine kasnije prerastao u pravu ratnu dramu s tragičnim posledicama.

Dramatična zbivanja smenjivala su se takvom brzinom da su događaji brzo padali u zaborav. Rat je bio brži i nije ostavljao ni vremena ni snage za produbljenije analize. A onda su došla vremena tranzicije, u kojoj su države bivše Jugoslavije suočene s novim izazovima koji nisu dopuštali osvratnje unazad. Sigurno je da će jednog dana analitičari dobiti priliku da se vrate događajima koji su prethodili raspadu Jugoslavije i sasvim je moguće da će tada biti suočeni sa iznenađujućim otkrićima i nepoznatim detaljima kojima nisu imali ni vremena ni prilike da se ozbiljnije pozabave. Sasvim je moguće da će tada mnogi biti iznenađeni sa kakvom se lakoćom i logičnim sledom slažu kockice jednog tragičnog mozaika. A ovde su samo neke od tih kockica iz dramatičnih meseci 1988. i 1989. godine, od kojih su mnoge i do danas ostale nepoznate javnosti.

KRAJEM 1988. godine, za ogromnu većinu građana Srbije sve je bilo jasno: na delu je bila "zavera protiv Srba i Srbije" koju predvode "neprincipijelna koalicija" iz zapadnih republika i njeni pomagači iz rukovodstava drugih republika, posebno iz pokrajina koje "uživaju previše autonomije". Godinu dana posle ustoličenja za neprikosnovenog vođu Srbije, Slobodan Milošević je odlučio da "srpsko pitanje" po svaku cenu reši, kako je sam umeo da kaže, "institucionalno ili vaninstitucionalno". Na velikim uličnim mitinzima, na kojima je trebalo da bude izražena "narodna volja", smenjena su rukovodstva Vojvodine i Crne Gore, posle čega je trebalo da se pređe i na "sređivanje stanja" u ostalim delovima Jugoslavije. Miloševićeva zvezda je tih meseci bila u takvom usponu da u Srbiji praktično nije imao oponenata. Svi su listom bili uz njega - i narod, i akademici, i književnici, i radnici i seljaci, i đaci i studenti.

Tu idiličnu sliku srpske sloge i ljubavi prema vođi kvarili su drugi u Jugoslaviji, koji su u Miloševiću videli opasnost ne samo za demokratske reforme, već i za opstanak i dalju sudbinu Jugoslavije. Najveći izazovi za Miloševića već na početku 1988. dolazili su iz Slovenije, koja je glasnije zahtevala radikalne političke i ekonomske reforme i prilagođavanje jugoslovenskog federalizma novom vremenu, pri čemu je, osim srpskog nacionalizma, kao najveća kočnica tih reformi označavana Jugoslovenska narodna armija. Žestoki obračun, koji je u početku bio prikriven i tinjao ispod površine, sada je svom snagom izbio na videlo. Partijski plenumi prenošeni preko televizije trebalo je da pokažu narodu ko se i sa koliko žara bori za istinu, pravdu i prave reforme. Ali narod nije jedan, naroda je mnogo, i svaki od njih stvara svoju sliku o tome ko je u pravu u bespoštednom ratu koji između sebe vode partijske vrhuške već razjedinjene Jugoslavije.

TIH dana će londonski "Tajms" primetiti kako su Jugosloveni "do sada odoleli iskušenju da odgovore na (radničke nemire i hronični nacionalizam) razbijanjem pažljivo izbalansirane federativne strukture koju im je ostavio Tito". Ali "Tajms" istovremeno upozorava:

"Jedna od neprihvatljivih istina za današnju Jugoslaviju jeste da popuštanje napetosti između Istoka i Zapada umanjuje strateški značaj jedine nesvrstane zemlje u srcu Evrope", jer "buduće rušenje Titove balkanske kuće od karata više ne nosi pretnju pogubnih posledica za ostali deo Evrope".

Ovo zlokobno predviđanje propraćeno je na kraju još zlokobnijim pitanjima: "Ko će jamčiti za svadljiva jugoslovenska plemena kada jednom ruske trupe i tenkovi napuste Istočnu Evropu? Ko će onda subvencionisati neodgovornost jugoslovenskih plemenskih poglavica? Oni će možda morati uskoro da se brinu za sebe.

Uvodničar londonskog lista je ovo napisao prvih dana januara 1989, a ohrabrujuće je tada moglo da deluje pisanje američkog lista "Biznis vik", sredinom 1989, da ekonomska reforma u Jugoslaviji krči sebi put stvarajući sopstvenu političku dinamiku i da bi Jugoslavija mogla biti prva komunistička zemlja koja će sprovesti tako široke reforme. Očigledno je da su vlada Ante Markovića i njeni početni uspešni koraci na ekonomskom planu imali pozitivan odjek u svetskoj javnosti. Ali ni američki list ne propušta da upozori: "Kako komunizam postaje sve labaviji, veća je verovatnoća da bi suzdržavana nacionalistička osećanja mogla da eksplodiraju u politički haos".

ZA EKSPLOZIJU i politički haos u Jugoslaviji prvih dana 1989. izgleda da je u Srbiji malo ko brinuo. Svi su, manje-više, bili zaokupljeni položajem Srba i Srbije i "zaverom" protiv njih. Prvih dana januara u čuvenom sedištu srpskih književnika u Francuskoj ulici broj 7, u Beogradu, organizuje se rasprava na temu srbofobije. Lament nad "zlom sudbinom" Srba i urotom protiv Srbije nastaviće se od tada sve do današnjih dana.

Ali u januaru 1989, dakle godinu i po posle Miloševićevog "krunisanja" na čuvenoj Osmoj sednici CK SK Srbije, javiće se prvi glas upozorenja neprikosnovenom vođi. Filozof Ljubomir Tadić podići će tada svoj glas protiv "kadrovske kombinatorike", ukazujući na loše Miloševićevo okruženje ljudima "koji pripadaju intelektualnom lumpenproletarijatu". Kao zaklete neprijatelje slobode i demokratije, kao "kreature koje su se u prošlosti isticale proganjanjem svake slobodne misli", kao "pogrešne ljude", Tadić je tada označio samo marginalne političke ličnosti, ali ostaće zabeleženo da je to prva javna prozivka zvanične srpske politike pod vođstvom Slobodana Miloševića, pa prema tome i prva kritika upućena vođi od strane intelektualnih krugova u Srbiji koji su ga do tada bezrezervno podržavali.

Da li je Milošević tada razmislio o ovom upozorenju iz Francuske 7, može se samo nagađati, ali bi se možda moglo zaključiti da je Tadićevo upozorenje bila klica koja je tri godine kasnije srpsku inteligenciju u dobroj meri distancirala od politike srpskih vlasti i prebacila je na stranu opozicije.


SUKOB IZMEĐU KOMUNISTA

POČETKOM 1989. godine, ne samo u Srbiji već i u ostalim delovima tadašnje Jugoslavije, opozicija još nije kročila na političku scenu. Način na koji je ona na tu scenu kasnije stupila ne ostavlja prostora sumnji da je već i tada, na startu 1989. godine, bila pripremljena i organizovana. Ali, bez svake sumnje, opozicija se tada nije primećivala, što je i razumljivo ako se ima u vidu da je na čitavom prostoru Jugoslavije Savez komunista još uvek zvanično bio na vlasti i da su političke borbe vođene isključivo između razjedinjenih pripadnika komunističke stranke.