U RATU čiji je početak jednog junskog dana davne 1876. godine ispunio srca Srba nadom, ispraznio ulice i, kao nikad pre toga, okupio narod u beogradskim crkvama, general Černjajev dobio je komandu nad glavninom trupa, nad Moravskom vojskom, koja je imala da nastupa ka Nišu. U svome dvojakom svojstvu slovenofilskog agenta i srpskog generala, kako piše Slobodan Jovanović, Černjajev je postao u našoj politici najvažniji činilac posle kneza Milana i predsednika Vlade Ristića - i u toku rata biće čak trenutak kada će njegov uticaj pretegnuti i nad kneževim i nad Ristićevim.

Jedan drugi stranac, češki general Zah, loše je poveo napad na Sjenicu, ali su trupe pod Černjajevom bile bolje sreće. I umeća. Već trećeg dana rata pobedile su Turke kod Babine glave. Ali srpska armija nije bila sposobna za nameravanu ofanzivu: zalihe municije su bile male, čitave vojne službe nepostojeće (pa i intendatura, što je poprilično nespojivo s napadačkim ratovanjem), starešine Narodne vojske neupotrebljive, a njeni vojnici ćudljivi.

DOBAR deo srpskih pušaka još se punio spreda, a artiljerijsko oruđe je takođe bilo starijeg pokolenja. S druge strane, Turci su imali savremene puške i "Krupove" topove. Srpske ofanzive su propale, a Turci su onda krenuli u protivnapad. Njihov prodor dolinom Morave odlučio bi rat. Tada su Srbi pokazali da su opasniji u odbrani nego u napadu: 23. avgusta, u boju na Šumatovcu, ostvarili su svoju najveću pobedu u ovom ratu, i to pod komandom Mihaila Černjajeva. Odbranjen je i Aleksinac. Knez Milan je odlikovao Černjajeva Ordenom Takovskog krsta najvišeg stepena.

U boju kod Adrovca poginuo je pukovnik Rajevski.

Posle Šumatovačke bitke, oduševljenje za Srbiju u Rusiji je uistinu poraslo: dešavalo se baš ono što je Černjajev priželjkivao, i to mu je, verovatno, dalo veliku nadu - pokazaće se, lažnu. U pomoć su nam stizali oficiri, čak i iz Careve garde. Širom Rusije skupljali su se dobrovoljni prilozi. Naša zemlja odjednom je preplavljena Rusima. Osim vojnika, dolazili su i lekari, bolničari, milosrdne sestre, sveštenici s pokretnim crkvama, osvećenim zastavama i čudotvornim ikonama. Beogradom su paradirali kozaci sa visokim šubarama i kopljima. Černjajev je bio na vrhuncu moći.

NOVAC iz Rusije išao je direktno Černjajevu, i ruski dobrovoljci njemu su, a ne našem knezu, polagali zakletvu. Ministar vojni pukovnik Nikolić morao je da odstupi jer se zamerio Černjajevu - njegov odlazak značio bi katastrofu za Srbiju, i to se nije moglo dogoditi. Vlada je morala da trpi i bes njegovih dobrovoljaca i njegove lične kaprice.

"Privremeni diktator Srbije", u leto 1876. jači i od srpskog kneza, i od Vlade, kako ga je opisao Jovanović, imao je svoju politiku - uvući zvaničnu Rusiju u rat. Nije bilo nazad. Pošto su 3. septembra stigli izveštaji da je Porta naredila obustavu neprijateljstava, Černjajev je idućeg dana s Moravsko-timočkom vojskom u Deligradu proglasio Srbiju za kraljevinu, a kneza Milana za kralja, što ovaj nije mogao da prihvati. I to je učinio samo da se primirje kojim slučajem ne pretvori u mir.

Upravo su slovenofili u Rusiji bili za produžetak rata. Veliki broj Rusa, iskrenih idealista, naravno, i protuva, bez kojih nijedan rat ne prolazi, sjatio se u Srbiju. Ukupno - nešto manje od 3.000 ljudi, od toga 718 oficira. Ruskom generalu je uspelo da privoli glavninu Vlade i kneza da prekinemo primirje i - napadnemo Turke...

PONOVO se ratna sreća okrenula i lovac je ubrzo postao lovina: Turci su iznova uzvratili udarac, snažno.

Svi ti ruski dobrovoljci, trezni ili ne, umeli su i da napadnu na neprijateljski šanac. Srpska narodna vojska, međutim, nije uopšte. Vojnike njihove starešine, rođaci i komšije iz sela, nisu mogle tek tako da nateraju u smrt. Rusi su, tokom turske kontraofanzive, umeli da brane položaje u Đunisu, počev od 17. oktobra, ali za naše priučene borce - i to je već bilo previše. Nestalo je i hrabrosti sa Šumatovca. Ruski oficiri telegrafisali su u Petrograd da su svi Rusi kod Đunisa poginuli, a svi Srbi pobegli (ostaje nejasno ko je onda poslao telegram). Černjajev je 18. oktobra seo u svoju trojku i odjurio iz Srbije, ne pozdravivši se.

Prvi srpsko-turski rat završen je mirom u Carigradu, 28. februara 1877. godine - Turska je lako podlegla pritisku iz Petrograda. Srbija je zadržala teritorije koje je držala pre rata, ali je nevelika i siromašna država ostala sa "sprženom zemljom" u Timočkoj Krajini.

MILAN Obrenović je uistinu postao kralj 1882. godine, ali je njegova rusofilija u ratovima protiv Turske zauvek sahranjena. Aprila 1877. Petrograd je objavio rat Stambolu. Ovoga puta, zvanična Rusija je krenula na Tursku, a Srbija je i nju sledila (doduše, uz kašnjenje - u rat smo ušli 1. decembra, tek tri dana pošto su Rusi zauzeli bugarski grad Pleven, gde su Turci veoma dugo odolevali). Ovoga puta imali smo finansijsku pomoć Rusije i reorganizovanu vojsku, a komanda je u potpunosti bila u srpskim rukama. Zauzeli smo Niš, Ak Palanku (tako se zvala Bela Palanka), Pirot i Vranje. Do Prištine nismo stigli, a hteli smo, jer je vojska zaustavljena kod utvrđenja Samokova.

Na kraju rata, zvanična ruska politika okrenula se - Velikoj Bugarskoj. Njoj su hteli da pripoje i Niš. Poruka iz Beograda je bila - ne idemo iz Niša, dođite i uzmite ga. Niš je, nekako, ostao. Prema Sanstefanskom ugovoru o miru između Rusije i Turske od 19. februara 1878, teritorija Srbije trebalo je da bude proširena manje nego Crna Gora. Ostali bismo bez Vranja i Pirota.

SLOBODAN Jovanović ovako je sažeo taj neslavni trenutak: "Mi koji smo vodili dva rata - jedan po želji neslužbene, a drugi po želji službene Rusije - imali smo da ostanemo mala Srbija. Bugari, koje ni mi ni Rusi nismo mogli pokrenuti na ustanak, imali su da postanu velika Bugarska." Zatim je, kako je pisao, Rusija trgovala slovenskom braćom, nudeći, zarad opstanka Velike Bugarske, Austriji pravo ne samo da okupira, nego i da odmah anektira BiH, kao i da pod svoj uticaj stavi Srbiju. Na našu sreću, i za dobro budućih odnosa Srba i Rusa - koji su onomad spali na najniži nivo i samo je cenzura u tadašnjoj srpskoj štampi doprinela tome da se između dva naroda koji se smatraju bratskim ne razbukti mržnja - Austrija ni po koju cenu nije pristajala na Veliku Bugarsku. Tako su Vranjanci i Piroćanci ostali - Srbi.

MIHAIL Černjajev je iz Srbije otišao u Prag, izazvavši paniku austrougarskih vlasti, koje su tražile da odmah napusti njihovo tle. Kada su 1877. Rusi zaratili sa Turskom, vratio se u vojsku, ali su ga držali podalje od zone dejstava. Otišao je na Kavkaz, prodao vlasništvo nad svojim novinama, i 1882. postao general-gubernator Turkestana, gde se zadržao oko dve godine. Tamo je jedan njegov saradnik, pesnik, gotovo uništio brižljivo podizanu biblioteku, čisteći je od liberalnih zala. Posle je bio član Vojnog saveta imperije, i izlazio iz njega, skončavši život u svom rodnom kraju nadomak novog veka, 1898. godine.


ZAŠTO VELIKA BUGARSKA

VODILjE ruske državne politike bili su vojne prirode: njen glavni cilj na Balkanu bilo je zauzimanje Carigrada. Da bi to uspela, Rusija je smatrala neophodnom Veliku Bugarsku, koja bi držala desnu obalu Dunava i obe strane Stare planine (na bugarskom - planina Balkan), dve glavne prirodne prepreke, obe od ogromnog strateškog značaja. Takva Bugarska trebalo je da bude baza za ruske vojne operacije na Balkanskom poluostrvu.


SUTRA: Čovek koji je stvarao istoriju


Sve fotografije u feljtonu su iz foto arhive "Novosti" i "Borbe"