VEZE koje su ustavobraniteljske vođe, u vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića ostvarile sa predstavnicima poljske emigracije u Carigradu, uz podršku Francuske, nastavljale su se i produbljivale u Srbiji. Leonar Zvijerkovski, agent poljskog plemića Adama Čartorijskog, došao je u Beograd i nastanio se u kući Avrama Petronijevića. Još za vreme agitacije za izbor kneza Aleksandra, Poljaci su se za to energično zalagali. Preko njih su ustavobranitelji došli u vezu sa Francuskom, koja je tada, sa Engleskom, bila otvoren protivnik ruske politike.

Knez Adam Čartorijski, nekadašnji ruski šef diplomatije, bio je u prilici da se još za Karađorđeva ustanka bliže upozna sa stanjem na Balkanu, i da proceni značaj koji bi Srbi, kao mnogoljudan narod, mogli na njemu da imaju. Tada počinje naša saga o "liderima regiona": poljski plemić je namenio Srbiji vodeću ulogu među Južnim Slovenima, verujući da ona može i treba da okupi sve njih u jednu državu. Saradnici Čartorijskog radili su živo u korist ustavobranitelja. Usled njegovog posredovanja, Toma Vučić Perišić i Avram Petronijević mogli su, posle godinu dana izgnanstva, da se vrate u zemlju.

U BEOGRAD je Čartorijski, kao svog novog poverenika, umesto Zvijerkovskog poslao Čeha Franju Zaha, "čoveka vrlo aktivna i iskrenog prijatelja i svoje i posle srpske stvari". Brzo po svom dolasku u Srbiju 1844. godine on je izradio memoar o "Slovenskoj politici Srbije". Glavna pitanja su bila: "Kako bi se od turskog carstva slavensko sazidati moglo" i "O sredstvima kojima bi se sjedinjenje sviju Južni Slovena izdejstvovati moglo". Izvesno, ocenjuje Vladimir Ćorović, svoje ideje i sugestije Zah je primio od Čartorijskog, koji je preporučivao da Srbi iskoriste tursku vrhovnu vlast i da uvećaju svoju snagu - izbegavajući ruski, ali i austrijski uticaj. Francuska ima interesa da u Srbiji, mesto Turske, dobije novog saveznika. I Engleska bi rado videla Srbiju sa izlazom na more (tokom balkanskih ratova, jedan londonski list je, međutim, pisao: "Dajte Srbiji izlaz na more i onda je potopite"). Srbi treba da stvore bliže veze sa ostalim Slovenima i sa Mađarima, koji žele da se oslobode od Austrije...

U Beogradu je Zah stupio u kontakte s mladim Ilijom Garašaninom, čijeg su oca ubili ljudi kneza Mihaila prilikom poslednje pobune. Sa Zahom, Garašanin je 1844. sastavio svoje Načertanije, ili Program spoljne i nacionalne politike Srbije. Iz teksta našeg državnika, tada 32-godišnjaka, vidi se koliko je bio bolje upoznat sa realnim prilikama u Srbiji u njenom susedstvu, i koliko je bio politički realniji od Zaha.

GARAŠANIN u Načertaniju, polazeći od konstatacije da je među Slovenima počelo kretanje ("Dviženije", kako piše i u njegovom i u Zahovom tekstu - oba su pisana pre zvaničnog prihvatanja Vukove reforme), pledira da Srbija ne sme ostati u svojim malim granicama, i da ima težiti "sebi priljubiti sve narode srpske koji je okružavaju". Srbija ne ide na revolucionarni akt, već nastavlja svoju istorijsku misiju. Ona nema snage da čitav posao odjednom izvede. Za razliku od Zaha, Garašanin smatra oslanjanje na Rusiju prirodnim, ali pod uslovom da Rusija uvidi da joj je bolji savez sa malom Srbijom, "nego sa Austrijom, za koju ona Zapadne Slovene i čuva". Glavnu aktivnost trebalo je da Srbija ima u Bosni, Hercegovini i "Severnoj Albaniji" (misli se, zapravo, na Staru Srbiju). Treba težiti i izlazu na more, u Ulcinju, pravcem preko Skadra. Preko Bosne bi se uticalo na Hrvatsku i Dalmaciju. Zahovu podužu glavu o odnosu prema Hrvatskoj, Garašanin je, međutim, izostavio, a nije se mnogo bavio ni vezama sa Srbima iz Srema, Banata i Bačke - smatrao je, očigledno, da je Srbija snage dovoljno male da ne može jednovremeno delovati prema podanicima dve carevine: Austrije i Turske.

Knez Aleksandar unapredio je odbranu zemlje - uveo je nešto malo stajaće vojske. Topolivnica je otvorena 1848. godine, a 1849. Artiljerijska škola. Karađorđev sin imao je i podršku Srba iz okruženja, uključujući Petra Drugog Petrovića Njegoša. Aleksandar je, međutim, u spoljnoj politici bio u potpunosti okrenut - Austriji. Ustavobranitelji su se udaljavali od Rusije, našavši da se ona suviše meša u unutrašnje poslove. Poslednjih godina svoje vlade, knez Aleksandar se bio sasvim predao Beču: austrijski generalni konzul Teja Radosavljević postao je, kako piše Slobodan Jovanović, "glavni upravljač našeg političkog života".

SRPSKO društvo se onomad već podelilo na "naše" i "njihove", što će u narednim decenijama rezultovati međupartijskom borbom do istrebljenja (još kasnije međunavijačkom, itd.). Isprva je aktuelna bila podela na Šumadince i Prečane. I Franja Zah je bio "rđavo viđen od šumadinske omladine školovane na strani". A i u vojsci je imao opoziciju: viđeni oficiri, Jovan Belimarković i Ranko Alimpić, bili su pruski đaci, i u ime nove, berlinske, "die beste" ratne nauke, kritikovali Zaha, vojnog školarca zastarelog bečkog kova. U većini istorijskih izvora, međutim, navodi se da je Zah o ratovanju učio ne u Beču (gde je studirao prava), već u Parizu, od 1832. do 1836. godine. I ako je Slobodan Jovanović ovde pogrešio, vrlo je verovatno da je opozicija "pruskih" oficira postojala i prema "francuskom" komandantu, a i Belimarković će se pokazati boljim komandantom od Zaha u Srpsko-turskom ratu (dok će Alimpić izneveriti velika očekivanja, ali će se, zato, njegovim batinašima često pripisivati krivica za smrt Đure Jakšića).

Ni Zah nije ostajao dužan srpskim vojnim vođama. U ratovima sa Turcima posebno će se istaći pukovnik (kasnije i general) Đura Horvatović. Među nedisciplinovanom Narodnom vojskom red je zavodio sa revolverom u ruci, koji je, kad zatreba, i opaljivao u pravcu nečije šubare. Čeh iz Moravske ovako je opisao starešinu poreklom iz ličke vojničke porodice: "Horvatović nema Ritterlichkeit (viteštva, nem.), nešto je grub i masivan... Vrlo je dobar trupni oficir, inače prostak, slabog vaspitanja, slabog znanja... Vojska se Horvatovića više boji no da ga voli."

OSNOVNI smisao ustavobraniteljske vladavine bilo je obezbeđivanje svojine i pravne sigurnosti u zemlji, slabo postojeće pod Milošem i Mihailom u njihovom prvom "pokušaju". Srbija je, tako, među prvim državama dobila Građanski zakonik, koji je važio čitav vek, do kraja Drugog svetskog rata. Srbija, dalje, dobija i klasu (kastu) državnih činovnika, koji su sada javni službenici, a ne kneževe lične sluge. Ali tu nastaju problemi: nivo opšte prosvećenosti nije išao u prilog birokratizaciji. "Vrlo često", piše slobodan Jovanović, "kapetan je bio seljak u kaputu. Seljak u kaputu umeo je seljaka u gunjcu istući bolje nego ma ko drugi. Ali uputiti ga i prosvetiti, umeo je manje nego ma ko drugi". Otuda će, s vremenom, iz naroda poteći hajka na činovnike, pa i na Franju Zaha.


UPRAVNIK I PROFESOR

REVOLUCIONARNA gibanja iz 1848. godine František Zah je proveo u Pragu, u delegaciji Čeha i Slovaka na Sveslovenskom kongresu, koji je zbog nemira u gradu morao da prekine rad. Zah ide u Brno, pa u Beč, odakle produžava u Slovačku, da bi se borio protiv Mađara. Iduće godine se vraća u Beograd, gde 1850. postaje upravitelj Altiljerijske škole i to biva u tri navrata (1850-1859, 1860-1865 i 1868-1874). Bio je profesor istorije ratne veštine, francuskog jezika, geografije i strategije. Odlikovan je više puta.


SUTRA: NARODNO ODUŠEVLjENjE BEZ POKRIĆA