BRITANSKA misija je napustila Kragujevac 10. juna 1915. godine, a 14. juna otputovala je iz Soluna ka Malti, gde su usluge vojnih lekara bile hitno potrebne u zbrinjavanju imperijalnih trupa koje su krvarile protiv Turaka, na Dardanelima. Dotad je epidemija pegavog tifusa u Srbiji, praktično, bila završena. Uspeh je bio potpun - srpske vojnike i civile su, nažalost, tek čekale muke prelaska preko Albanije, neprijateljski planinski venci i plava grobnica, i nove stotine hiljada izgubljenih života. Rat se odužio i za Britance, a trojica članova Hanterove misije poginula su na ratištu u Francuskoj.

Tadašnja Srbija, koja je vojevala za stvaranje Jugoslavije, blagovremeno je odlučila da se oduži junacima jedne od najvažnijih ratnih pobeda: članovi britanske misije nagrađeni su Ordenom Svetog Save, državnim odlikovanjem Kraljevine. Merene su im zasluge. Pukovnik Vilijam Hanter dobio je Orden drugog stepena (kao npr. Nikola Tesla, tokom svoje jedine posete Beogradu, 1892. godine), major Stamers Medalju trećeg stepena, dvojica oficira odlikovanja četvrtog, a ostali članovi misije Orden Svetog Save petog stepena. "Londonska gazeta", britanski službeni glasnik, 16. maja 1916. objavila je dozvolu svoga kralja dvadeset petorici oficira da mogu nositi srpska odlikovanja bez ikakvih ograničenja.

UZ DVOJICU već pominjanih i najistaknutijih članova britanske vojno-sanitetske misije, u Srbiji su odlikovani i kapetani Norman Kameron, Džon Metjuson Klements, Bernard Krisi Juens, Aleksandar Kit Forbs, Čarls Majkl Forster, Džon Mekadam Hil, Sidni Voker Land, Semjuel Edvard Mekklači, Čarls Rauli Nikolson, Tomas Holms Rejvenhil, Hju Jang Rajdel, Džon Henri Viktor Skot, Filip Džon Ambrouz Sekomb, Bris Mekol Smit, Čarls Edgar Holton Smit, Robert Hejg Spital, Luis Ogastas Voker, Edvard Senkton Vols, Džerald Vitington, Džon Semjuel Vilijamson, Vilijam Miler Mil, Vilijam Vitman Karlton Topli i poručnik Frensis Frederik Braun.

Dr Vilijam Hanter je, neposredno po opisanim dramatičnim događajima, među svojim saradnicima posebno izdvajao majora (potonjeg potpukovnika) Džordža Stamersa, čoveka koji je Srbiji doneo bure za dezinfekciju, čiju sklonost ka praktičnim tehničkim rešenjima je smatrao genijalnom, a bogato vojno iskustvo posebno dragocenim. Stamers je 1925. godine objavio knjigu "Bitka protiv infekcije".

VELIKU zahvalnost šef britanskih lekara iskazivao je prema svojim srpskim kolegama lekarima: petina njih, ionako malobrojnih, umrla je tokom epidemije pegavog tifusa. Stradali su i mnogi strani doktori i medicinsko osoblje. O mnogima od njih dosta se govorilo i pisalo u našoj javnosti - o Hanterovoj misiji, međutim, nije.

O tome koliko ti ljudi i njihovo plemenito delo nisu dovoljno pominjani, svedoči i činjenica da su donedavno oni bili gotovo anonimni čak i za internet, za koji govore da pamti i upija sve. Ali, informacije je nemoguće upiti, ako ni od kuda ne cure. Tek do jedne jedine (ali ozbiljne) stručne publikacije na srpskom jeziku o epidemiji pegavca iz 1915. godine moglo je bez mnogo muke da se dođe preko svetske mreže, i tu je Vilijam Hanter pominjan imenom i prezimenom, a major Stamers - samo prezimenom. Onda se, povodom stogodišnjice biblijskih događaja u zaraćenoj Srbiji, oglasio Univerzitet u Edinburgu, u odeljku "Neispričane priče", o svojim ljudima u grotlu Prvog svetskog rata. Šef tima spasilaca vojnika i stanovnika naše zemlje najzad je upisan i u englesku "Vikipediju", kao "Vilijam Hanter (hirurg)", pa je i "gugl" počeo da prepoznaje njegovo ime...

VILIJAM Hanter rođen je 1. juna 1861. u mestu Balantre, na morskoj obali u oblasti Eršir u Škotskoj. Studirao je medicinu u Edinburgu do 1886. Učio je i u Lajpcigu, tokom 1884. godine - sa predsednikom srpske vlade Nikolom Pašićem je docnije, tokom rata, komunicirao na nemačkom - a kasnije je boravio i u Beču i u Strazburu (tada takođe u Nemačkoj). Radio je kao lekar u Edinburgu, ali i kao istraživač na Kembridžu, posvetivši se pernicioznoj anemiji (nastaje usled nedostatka vitamina B12), primetivši, prvi, da taj poremećaj utiče na nervni sistem i na sistem organa za varenje. Po njemu i po nemačkom profesoru medicine i hirurgije Meleru, jedno od stanja upale jezika, izazvane nedostatkom vitamina B12 ili folne kiseline, naziva se Meler-Hanterov glositis.

Za zasluge u britanskim oružanim snagama tokom Velikog rata, pukovnik Vilijam Hanter je takođe odlikovan. Postavljen je i za predsednika Savetodavnog odbora za prevenciju bolesti na istočnom Mediteranu i u Mesopotamiji (obuhvata vojne oblasti Galipolja, Egipta, Soluna, Malte i Palestine). Od 1917. do 1919. služio je i kao konsultant britanske Istočne komande.

DR HANTER je početkom 20. veka objavio mnoge naučne radove. Edinburški univerzitet dodelio mu je 1927. godine počasni doktorat, a on je tom prilikom održao dug govor u pohvalu američkom hirurgu Henriju Kotonu, pionira hirurškog lečenja mentalnih poremećaja. Hanter je ranije spekulisao da su razne telesne infekcije uzroci bolesti duše, a Koton se osmelio da "zaseče": vadio je zube, krajnike, želudac, debelo crevo. Pacijenti su posle takvog mirnodopskog tretmana umirali kao od opasne ratne epidemije, a tridesetih godina kolege su zaključile da, zapravo, nesrećni ljudi ni od čega nisu bili izlečeni.

Niko nije savršen, a moderna medicina je stalno napredovala.

Doktor Vilijam Hanter umro je 13. januara 1937. godine.

IDEJA majora Stamersa, "Srpsko bure" spasavalo je živote i u sledećem, Drugom svetskom ratu. Počev od 1941. godine, improvizovani uređaj za dezinfekciju koristio se i u Narodnooslobodilačkoj borbi. Od novembra 1942. po partizanskim brigadama radile su mobilne higijenske ekipe sa po dva "srpska bureta". U decembru te godine, ime je promenjeno u - "partizansko bure".

U Srba, kao i u Hrvata i okolnih eks-ju naroda, za čoveka koji u osnovi okreće glavu od gorućih problema ili od neke neprijatne istine, opstala je izreka: "Pravi se Englez". Bila bi velika nepravda da se takva osobina prišije pukovniku Vilijamu Hanteru, koji je bio sa nama kada nam je bilo najteže: on, uistinu, nije ni bio Englez, nego Škot.


TAKMIČENjE MEĐU KAFANAMA

ZASLUGOM britanskih lekara, i srpske kafane su bivale sve čistije. "Niška glavna kafana, gde smo ručali po našem dolasku 4. marta, u to vreme je bila prljavo i loše održavano mesto, a isto se moglo reći i za kafanu u Kragujevcu. Od tog vremena veća pažnja je posvećivana čišćenju, krečenju, premazivanju i bojenju. Krajnji rezultat, kada je konačno ova kafana bila otvorena za javnost, bio je da su neki od njenih stalnih posetilaca, pričalo se, bili tako zapanjeni njenom transformacijom i sjajem da su oklevali da uđu unutra - ali ipak samo za trenutak. Ista promena je sprovedena u glavnim kafanama u Kragujevcu, i nema sumnje da su slične promene izvršene i u drugim mestima. Jer Srbin ima sportski duh i ništa ga ne inspiriše više od rivalstva, da se izjednači, ili ako je moguće, da nadmaši napredne komšije u poslovima", pisao je dr Hanter.


SUTRA: František Zak inspirator srpskog nacionalnog programa