KRAJEM 19. veka u Srbiji je bila sazrela svest o neophodnosti jačanja vojne moći zemlje, jer se verovalo da ratovi za slobodu sunarodnika od tuđinske vlasti ne mogu biti daleko. Neki raniji državnici, poput Ilije Garašanina, smatrali su svojevremeno da srpska vojska treba da bude naoružana malo bolje od bašibozuka, ali taj stav nije delio kralj Milan, koji je savremenu stajaću srpsku vojsku i ustanovio, zbog čega je morao da se suoči i sa građanskim ratom (Timočkom bunom). Njegov naslednik i sin kralj Aleksandar od mladosti se rado družio sa oficirima, sanjao je snove o oslobađanju Srba od tuđinske vlasti, a u pratnji Živojina Mišića i malobrojne svite preduzeo je i hrabro putovanje na Hilandar, i pored neslaganja turskog sultana, probudivši usnule nade naroda u Makedoniji.

Kralj Milan je krajem 1897. godine postavljen za komandanta aktivne vojske, koju je, za kratko vreme, uspeo da - preporodi. Ojačao je sastav pešadijskih pukova, podmladio starešinski kadar, organizovao dotad neviđe manevre, gradio velike vojne objekte, nabavio savremeno oružje... Srpska vojska je pre reforme pod Milanovom palicom, bila među retkima u Evropi bez savremenih pušaka "repetirki", i njena pešadija, koja je morala posle svakog hica da ubacuje metak u cev, trpela bi velike gubitke u okršaju sa bilo kojim savremeno naoružanim neprijateljem. Kad su stigli i novi topovi, a kralj-otac nameravao da ih nabavi još, odstupio je sa funkcije dopola obavljena posla, inače bi se Srbija još brže naoružala - toliko je Milan u taj posao bio uložio sebe.

NAČELNIK štaba kralja Milana u vreme vojne reforme bio je general Dimitrije Cincar--Marković, koji je, kako piše Slobodan Jovanović, "uživao glas teorijski najspremnijeg đeneralštabnog oficira". Jovanović primećuje da je kralj Milan "gonio antidinastičare i radikale", ali i da "iz toga ne treba izvesti da je tražio ulizice; naprotiv, on je voleo da se okruži ljudima od vrednosti".

Upravo je general Cincar-Marković rukovodio velikim jesenjim manevrima u okolini Niša 1899. godine. Srpska pešadija počinjala je da liči na evropske.

Kralj Milan je u leto poslednje godine 19. veka odlučio da se ne vraća u Srbiju, zgrožen veridbom svog sina s nekadašnjom dvorskom damom, udovicom Dragom Mašin. Razlika u godinama bila je manja nego između novoizabranog francuskog predsednika i njegove supruge, ali, vremena su drugačija. Srbija se hvatala za glavu zbog toga što čini mladi kralj.

VOJSKA je u otporu kraljevoj ženidbi Dragom Mašin bila istrajnija čak i od crkve (koju je vodio rođak i kum Cincar-Markovića, mitropolit Inokentije), među nezadovoljnicima našao se se i general Cincar- -Marković, ali se ubrzo pokolebao i stao uz kralja. Udovica Cincar-Markovića govorila je novinarima da se on do kraja odupirao kraljevoj ženidbi, što Slobodan Jovanović ne smatra verovatnim, s obzirom na to da general zbog toga nije penzionisan, kao drugi. Na primer, kao generalštabni pukovnik Aleksandar Mašin, koji će kasnije narediti ubistvo Dimitrija Cincar-Markovića na kućnom pragu.

Kralj Aleksandar je 1902. čika Miti, kako ga je od detinjstva zvao, tada komandantu Aktivne vojske i senatoru, ponudio mesto predsednika ministarskog saveta (Vlade). Cincar-Marković se sa Živojinom Mišićem (prema vojvodinom svedočenju) opkladio u ručak da neće prihvatiti položaj, ali je, posle tri dana intenzivnih razgovora sa kraljem, na kraju to ipak prihvatio.

SPOSOBAN ZA DIKTATURU I AVANTURE SLOBODAN Jovanović o Cincar-Markoviću još piše: "Zahvaljujući svojoj darovitosti, on je brzo i bez većih napora izbio na visoke položaje; to je, s jedne strane, okuražilo njegovo samoljublje - s druge strane, razmlitavilo njegovu energiju: više je sanjario o velikim delima, nego što je na njih bio gonjen unutrašnjom potrebom...
Po svom slavoljublju i osionom držanju izgledao je sposoban za pokušaje diktature; po svojoj tromosti, neodlučnosti, vrdanju, a naročito po svojoj prošlosti, istina, brzog, ali potpuno ispravnog napredovanja, on nije izgledao mnogo sklon za avanture."

MEĐU istoričarima postoji hipoteza da je uslov Cincar- Markovića da preuzme premijersko mesto bio da kralj pristane na razvod sa kraljicom Dragom. Udovica Marija Cincar-Marković, devojačko Margetić, unuka poslednjeg sekretara dubrovačkog kneza, kasnije će svedočiti da je general inicirao mirno udaljenje kraljice, koja bi otputovala u austrijsku banju Francensbad, danas Františkove Lazne u Češkoj, i više se, poput kraljice Natalije, ne bi vraćala u Srbiju. Putovanje je, navodno, bilo planirano - za nedelju dana posle prevrata.

Dr Suzana Rajić, profesorka Filozofskog fakulteta u Beogradu, u svojoj knjizi o poslednjem vladaru iz loze Obrenovića piše da je pri donošenju odluke o sastavu kabineta kralj intenzivno razmišljao o vladi na čijem će čelu biti "dobar vojnik", nedostupan političkim intrigama koje raspaljuju "koterijske strasti". O Cincar-Markovićevoj vladi govorilo se kao o vladi prosvećenog apsolutizma. Već 14. decembra 1902. vlada je počela da govori o potrebi suzbijanja "razuzdane" štampe. Kralj i kraljica su napadani neprekidnim aluzijama i pretnjama, a narod je pozivan na bunu. Policija je zabranjivala takve napise, a radikalske sudije su redovno oslobađale optužene. "Mali žurnal" je pisao da je Srbiji potrebna revolucija kao u Francuskoj... Dnevni list je najavljivao da će "zlikovačka vlasnička krv uprskati ulice, a mozak će im se prosipati po kaldrmi".

Tako je, otprilike, i bilo.

SLOBODAN Jovanović, koji nije poznavao Cincar-Markovića, već je o njemu najverovatnije dosta slušao od svoga oca, pisao je, sa vremenskom distancom manjom od tri decenije u odnosu na događaje, ovako: - Vlada Cincar-Markovića nazivana je u štampi "đeneralska vlada"... Članovi vlade bili su "ljudi malog političkog značaja i običnih administrativnih sposobnosti. Jedina ličnost koja se iz tog bezbojnog društva izdvajala bio je sam Cincar-Marković. On je među oficirima uživao veliki glas sa svoje stručne spreme, i smatran je kao napred određeni đeneralisim u slučaju rata: nešto od onog poverenja vojske koje je Radomir Putnik stekao tek u balkanskom ratu, Dimitrije Cincar-Marković uživao je još za vreme mira. Imao je samosvesti do oholosti; visok i krupan, izdaleka nalik na kralja Milana, sa mrgodnim čelom i oborenim brkovima poljskog ratnika, on je gledao preko ramena na ceo svet - i imao je na velikim svečanostima jedan stav gospodstva i junaštva koji je budio uspomene na naše stare "velmože". Njegovi bliži znanci pričali su o njegovoj lenosti, tromosti, neodređenosti: bio je pun velikih planova - srazmernih njegovoj sujeti - koje je zavaljen u naslonjaču, sa cigaretom u ruci, neprestano valjao u glavi, i koji su se sve više pretvarali u maglu".

JOVANOVIĆ konstatuje da je sa Cincar-Markovićevom vladom nastao preokret u unutrašnjoj i u spoljašnjoj politici. Neposredni povod za pad prethodne vlade dao je ruski dvor, koji je, pod izgovorom caričine slabosti, otkazao prijem našem kraljevskom paru. Ali iako je kralj Aleksandar bio u duši ljut na Ruse, Cincar-Markovićeva vlada u jednom saopštenju koje je izdala o svojoj spoljnoj politici, pokazivala se, preko očekivanja, rusofilska.

SUTRA: GENERAL SPASAVA TANKU VEĆINU U SKUPŠTINI