STADION JNA imao je zanimljivu predistoriju. Kada su slavopobednici definitivno ustoličili vlast 1945. u Beogradu, krenuli su u klasično uzurpiranje, otimačinu svega i svačega u ime naroda. Na mestu gde se nalazio Stadion BSK-a srušili su sve, izravnali igralište, i počeli sa gradnjom novog. S prvim radovima, zapravo počelo se 1948, tako što su angažovani vojnici i omladinske brigade iz čitave države, najviše iz Srbije. Prisilni robijaši, označeni kao antikomunisti, bili su predodređeni za najteži fizički rad. Oni su vukli teške kamene ploče dok su iznad njih bili milicionari (tadašnja reč za organe narodne vlasti), nagotovs, s puškama. Stadion je otvoren 9. oktobra 1949. godine utakmicom timova FNR Jugoslavije i Francuske - 1:1, strelac Željko Čajkovski, u kvalifikacijama za Svetski šampionat 1950. u Brazilu, pred 55.000 gledalaca. Ime Stadion "Partizan" trajalo je do 22. decembra 1952. kada je Jugoslovenska armija postala narodna, a Sportsko društvo se odvojilo od vojske i fudbalskog kluba, pa je zbog toga promenjeno u Stadion JNA.

NA NOVOM stadionu važne utakmice igrali su, pored Partizana, i reprezentacija FNRJ, docnije SFRJ, ali i tim Crvene zvezde. Trajalo je to tako sve do 1. septembra 1963. kada je konačno završen stadion, u rupi, gde se nekada nalazilo igralište SK Jugoslavija. Na novom igralištu tim Crvene zvezde je u prvenstvenom meču pobedio tim NK Rijeka - 2:1, golovima Zorana Prljinčevića (Priština, 27. januar 1932 -13. jun 2013, Beograd) i jednim razornim šutom Dušana Maravića (Genossiat-Injox, chez Lyon, 7. mart 1939-) kad je lopta, pritom, zakačila protivničkog igrača, što se tada smatralo autogolom. Kasnije, diplomirani ekonomista i poliglota Dušan Maravić bio je istaknuti član u mnogim komisijama Evropske fudbalske unije - UEFA.

Beogradski sport klub - BSK, i pored velike tradicije, nije ostao samo bez stadiona već se jednostavno ugasio, jer je ostao i bez fudbalera! Formiran je novi klub, nastao promenom imena i sa igračima predratnog SK Jadran, i dobio tipično radničko-proletersko Metalac. Kumovi novog imena bili su česti posetioci klupskih prostorija, drugovi iz Ozne.

PARTIZAN U PRVOM KUPU ŠAMPIONA KUP šampiona Evrope krenuo je u jesen, u sezoni 1955/1956. samo sa šesnaest timova među kojima je bio i beogradski FK Partizan. Dogodilo se nešto neobično, da je šampion FNRJ u sezoni 1954/1955. postao splitski NK Hajduk, dok je FK Partizan osvojio tek peto mesto. Odluku ko će predstavljati FNR Jugoslaviju u ovom značajnom takmičenju doneo je komunistički i armijski vrh: Igraće Partizan, jer ima najbolje igrače u zemlji, prelomio je Savez, a što objektivno nije bilo daleko od istine. Moglo se, jer novoosnovana - UEFA tek se polako snalazila u svojoj finasijskoj i pretećoj ulozi neprikosnovenog tumača fudbalske demokratije.

FK METALAC trajao je do 1950. kada je na volšeban način ponovo postao BSK, ali pod patronatom tadašnje redovno uređene milicije. Klub je 1955, pod starim imenom BSK, osvojio drugo mesto u državnom šampionatu, s dva boda zaostatka od splitskog NK Hajduk, a 1953. i 1955. Kup maršala Tita, sa trenerom i legendom kluba Blagojem Mošom Marjanovićem. Sve je trajalo do 1957, a onda se neko od umnih komunističkih mozgova dosetio da revolucija neprekidno traje. Najduže, na mestu predsednika kluba, zadržao se visoko pozicionarni policajac Srdan Andrejević (1924-2011).

Kako je govorio veliki vođa, iz znamenitog Zagorja, mesta Kumrovec: Snaga je naša omladina, brže-bolje, klub je preimenovan u Omladinski fudbalski klub Beograd - OFK Beograd. Novi-stari klub dobio je svoje mesto za novo igralište i stadion, na dunavskoj vetrometini, na obodu desne obale velike reke, iznad nadaleko čuvenog Pančevačkog mosta, nazvanoj na turskom jeziku Kaja-burna, ili Kriv nos, kasnije promenjen u Karaburma, ili Crni prsten. I stadion je dobio ime, Omladinski, po velikim mislima maršala Tita.

KAO veliki klub BSK, između dva ogromna rata, docnije je i OFK Beograd, igrao je značajnu rolu u novom jugoslovenskom fudbalu. "Romantičari", kako su dobili nadimak, u plavo-belim dresovima, a u dobu Metalca nazivani klonferima, večito u besparici i treći po značaju klub u glavnom gradu, osvojio je 1962. i 1966. Kup maršala Tita. Za mnoge, te 1966. OFK Beograd je imao najbolji tim u istoriji od vremena novog imena. U finalnoj utakmici, na Stadionu JNA, porazio je zagrebački NK Dinamo - 6:2, golovima Josipa Skoblara, Spasoja Samardžića (Kraljica-Kosovo i Metohija, 20. maj 1942-) i Slobodana Santrača. Svi su bili strelci po dva puta. OFK Beograd je igrao u sastavu: Bratislav Đorđević, Rodoljub Milovanović, Stojan Vukašinović, Todor Grujić, Blagoje Krivokuća, Zoran Dakić, Spasoje Samardžić, Dragan Gugleta, Slobodan Santrač, Sreten Banović, Josip Skoblar. Tehnički rukovodilac Miloš Milutinović i trener Dragiša Milić.

Srpski fudbalski klubovi, u novom komunističkom dobu, imali su dominantnu ulogu sve do definitivnog raspada države, navodnog bratstva i jedinstva. FK Crvena zvezda osvojio je 19 šampionata i 12 pehara Kup, FK Partizan 11 šampionata i pet Kupa, FK Vojvodina dva šampionata i OFK Beograd dva Kup. Tokom 46 šampionata (1946-1991), svi ostali, NK Dinamo, NK Hajduk, FK Sarajevo i FK Željezničar iz Sarajeva, bili su ukupno 14 puta šampioni zajedničke države, prvo FNRJ, potom SFRJ i jedne sezone 1991/1992. u kojoj su igrali klubovi iz BiH!

KRAJ