SLOBODA u kulturi deo je nastojanja da se živi stvaralački, pesnički, spontano, da čovek bude to što jeste. Ako se umetnost ne realizuje kao najslobodniji vid bivstvovanja, dovedena je u pitanje njena suština. Umetnost je svet za sebe, svet kreativne posebnosti, nikako svet iluzija i privida. Da bi stigao do stvaralačke samopotvrde, umetnik mora biti slobodno biće. A sama umetnost je slobodna ako ne služi nikakvim svrhama izvan sebe same.

U vremenu kada se izgubi politička nezavisnost, kada ekonomska moć spadne na najniži prag, kad se moralne vrednosti degradiraju i atrofiraju, kad zapreti stanje entropije, mora doći do oslobađanja kulturne stvaralačke energije. U prvoj deceniji ovog veka, prilike su, nažalost, bile sve nepovoljnije, naročito ako se gleda sa stanovištva individue kao učesnika u kulturi. Ukazivao se neviđeni nered i destrukcija. Ustanove koje su pozvane da štite i šire kulturne kanone radile su sasvim drugačije nego čak pre nekoliko decenija. Došlo je do takozvane demokratizacije kanona koji su se pretvorili u bezobličnu gomilu dela, ideja i vrednosti kojima su nedostajale hijerarhijska vrednovanja i unutrašnja struktura u kojoj bi odnosi bili uspostavljeni kako to najviše odgovara sopstvenom kulturnom biću.

AKO smo se opredelili za evropske kulturne kanone, onda moramo stvarati prostor za bolje razumevanje naroda i njihovih kulturnih tradicija. Svest o evropskoj pripadnosti nije sporna, kao što nije nepoznato da i ideja o njenom ujedinjenju ima perspektivu i trajnost samo ako postoji jedinstvo s razlikama.

Politika je veština vladanja, tj. veština osvajanja vlasti i sticanja moći kao i njihovog što dužeg posedovanja. Sve što se dobija osvajanjem, održava se silom i prinudom. Kod nas je glavni nosilac kulturne politike, sa jedne strane, Ministarstvo kulture, koje reprezentuje državu i njene organe uprave i nadležno je za stvaranje uslova za kulturni razvoj. Sa druge strane, to su institucije kulture, jer se kulturni razvoj i kulturna i umetnička produkcija ostvaruju u njima. Odnos Ministarstva i institucija kulture funkcioniše tako što Ministarstvo imenuje upravnike i direktore institucija kulture, bez definisanja jasnih ciljeva i strategije pri imenovanju.

Upravnici i direktori se imenuju prema političkoj osnovi, prema članstvu u određenoj političkoj stranci. Bez jasnog postavljanja ciljeva strategije razvoja, Ministarstvo kulture koristi još jedan instrument kulturne politike, a to je finansiranje, kod koga takođe ne definiše jasno ciljeve, a ni pravila isplaćivanja nisu postavljena i poštovana. Politika neposredno utiče na razvoj umetnosti.

Na pitanje: Kakav je odnos današnjih, iliti demokratskih političara prema umetnosti, akademik Matija Bećković je izjavio:

"Umetnost i politika su dva sveta. Ili su možda ipak jedan, s tim što političari žive u svom, a umetnici u njihovom svetu. Umetnici su idealni za prebacivanje odgovornosti i oslobađanje od sopstvene krivice političara i njihovih trabanata. Rulja će do kraja sveta kliktati: 'Raspni ga!' I pored svega, političke protuve se još natresaju na pesnike, trpaju ih u pregrade i drže pod određenim etiketama kako ne bi morali da se zamaraju i o njima misle."

KULTURNOJ javnosti su dobro poznati mnogi "slučajevi" Gorice Mojović. Jedan od njih je svakako i "slučaj" sa piscem Gojkom Đogom i zabrani njegove knjige "Vunena vremena". Zabrana knjige predstavljala je skandal. U odbranu sloboda i slobode pisanja stali su mnogi kulturni i javni radnici. Među onima koji su potpisivali peticije i digli svoj glas protiv zabrane, zašto ne istaći, nalazila se i moja malenkost, uz dužnu napomenu da sam se u to vreme nalazio na funkcijama u gradu Beogradu i Skupštini Republike Srbije, za oblast kulture.

Značajna književna manifestacija "Beogradski međunarodni susreti pisaca", u organizaciji Udruženja književnika Srbije, održavana je na tribini ispred Kulturnog centra Beograda. Pored većeg broja stranih pisaca, na spisku domaćih našlo se i ime Gojka Đoga. Gorica Mojović, tada, kao direktor Kulturnog centra, zabranjuje Udruženju književnika Srbije da se na tribini pojavi i Gojko Đogo - pisac "Vunenih vremena" koja su komunisti zabranili.

PROTESTOM pisaca, a posebno treba istaći izričit zahtev koji je uložio istaknuti ruski pisac i nobelovac Josif Brodski pod pretnjom da će napustiti "Susrete pisaca" i obavestiti svetsku javnost ukoliko se ne dozvoli učešće Gojka Đoga, obezbeđeno je njegovo učešće. Naši pisci sa Brodskim zajedno, pobedili su Goricu Mojović, i Gojko Đogo je nastupio.

Kasnije je Gojko Đogo bio jedan od osnivača Demokratske stranke, i o njegovom radu imali smo prilike dosta da čujemo. Potom je i Gorica Mojović - komunistkinja, postala njen član. Posle pet godina ćutanja, 2005. godine sam Đogo izjavio je da je posle 5. oktobra 2000. godine napustio Demokratsku stranku jer se, kako kaže, kada je video da je zapaljena Savezna skupština, za takvu demokratiju nije borio. Gojko Đogo je napustio Demokratsku stranku. A Gorica Mojović?!

Znala je Gorica Mojović kako se treba obračunati sa nepodobnima, a još bolje je znala, možda i najbolje, kako se postaje uvaženi podanik. Ovu titulu neprevaziđena Gorica Mojović i dalje, kroz takozvanu demokratsku vlast, nosi - "sa zavidnim uspehom".

POZNATO je da je "Oktobarska nagrada" grada Beograda ukinuta 2001. godine. Povodom izjava Gorice Mojović o nagradi "Zlatni beočug" Kulturno- -prosvetne zajednice Beograda, oglasili su se bard srpskog glumišta Ljuba Tadić i kompozitor Vojislav Voki Kostić, dobitnici ove nagrade za životno delo. Zaprepašćeni, pitali su ko je Gorica Mojović, da može da nipodaštava nagradu koja je ustanovljena još 1970. godine, na inicijativu velikog pisca i njihovog prijatelja Vaska Pope. Na to višednevno komentarisanje, usledio je i jedan od odgovora Gorice Mojović, da će Beograd ako mu trebaju nagrade ustanoviti svoju nagradu. Obećano je i ostvareno. Grad Beograd, iliti Gorica Mojović, dodeljivao je bezimenu nagradu, posvećenu "Danima Beograda". Kod dodele ove nagrade nisu se znali kriterijumi, nije se znalo ko je u žiriju, ali zato se znalo da je dobijaju politički poslušnici, podanici i prijatelji. Takođe se znalo da su novčane nagrade izuzetno visoke, a dobitnici, osim časnih izuzetaka, u većini slučajeva su neafirmisani i široj javnosti skoro nepoznati umetnici.

O nagradi je odlučivao skup ljudi nesamostalnih i nesposobnih da nešto sami urade. Udružuju se u klanove da bi se u tom krdu, ili po sistemu vukova, zbili i ostvarili svoje ciljeve. Klanovi su pogubni baš kao i nacionalizam.

POVLAŠĆENI IZDAVAČI

ZA pohvalu je svakako bio otkup dela na savremenoj likovnoj sceni, kao i redovni prolećni otkup knjiga od strane Skupštine grada Beograda. Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika za kulturu, upoznala je javnost sa otkupom knjiga po godinama: 2000. godine otkupljeno je nešto više od 11.000 knjiga; 2001 - 28.439; 2002 - 46.465; 2003. - 73.218, a 2004. godine 106.533 knjige. Za pohvalu! Ali, činjenica da je Skupština grada najviše knjiga otkupila od izdavača knjiga a tek po neku od autora, nameće izvesna pitanja. Najveći otkup izvršen je od izdavača "Narodna knjiga" i "Klio", dok su ostalim izdavačima ostale mrvice. Od 142 odabrana izdavača i 1.604 naslova samo je 12 samostalnih autora. Mnoga nasušna dela, poznatih autora nisu otkupljena.