POSTOJI jedan dokument koji je otkrio pravu prirodu i ono što stoji iza Evropske unije. Taj dokument su napisali nacisti tokom 1944. godine. Poznat je pod nazivom Izveštaj Crvene kuće, ili EWPa-128, i daje dokaze o tajnom sastanku održanom u hotelu "Mezon ruž" u Strazburu 10. avgusta 1944. godine, kada su vodeći nacisti i nemački industrijalci - pripadnici porodičnih vladarskih loza, planirali IV rajh dok se III raspadao oko njih. Plan je bio da se zameni fizička okupacija Evrope koju su zagovarali Hitler i njegovi saradnici putem vojnog osvajanja, ekonomskom okupacijom kontrolisanom Evropskom zajednicom. Opisao ga je šef nacističke propagande Jozef Gebels na sledeći način: "Za 50 godina niko neće razmišljati o nacionalnim državama." Malo je pogrešio po pitanju vremena, ali temu svakako nije promašio. Plan je od samog starta opisao Žan Mone, "otac" EU i predstavnik Rotšilda. U pismu svom prijatelju od 30. aprila 1952. godine napisao je:

"Evropske narode treba voditi prema stvaranju jedne superdržave a da njihov narod ne bude toga svestan. To se može obaviti sukcesivnim koracima koji će biti zamaskirani ekonomskim ciljevima, ali koji će na kraju i konačno dovesti do stvaranja federacije."

EVROPSKU uniju kontroliše neizabrana birokratija pod nazivom Evropska komisija (koja je nalik Politbirou u bivšem Sovjetskom Savezu) i koja predlaže sve zakone. O njima se kasnije raspravlja na tajnim sastancima drugih birokrata, odnosno Odbora stalnih predstavnika, a menja ih i odobrava Savet ministara. Nacionalni parlamenti ionako nemaju uticaja, a Evropski parlament postoji samo radi farse, da bi sve izgledalo "demokratski" i po volji izabranih predstavnika. Sve je to privid, a članovi Evropskog parlamenta imaju veoma ograničeno vreme za obraćanje na skupu.

Priča o Evropskoj uniji je odličan primer toga kako je lako da nekolicina ljudi upravlja većinom i kako se pravila menjaju da bi odgovarala situaciji. Birokratija Evropske unije je prvo predložila "evropski ustav" da bi ustoličila svoj dugo planirani diktatorat, ali su napravili grešku u koracima omogućivši javnosti da se o tome izjasni u Holandiji i Francuskoj 2005. godine. Oba naroda su odbila ustav na referendumima jer su uvidela implikacije uvođenja predsednika Evrope, evropskog ministra spoljnih poslova i ogromne erozije nacionalne ingerencije, ispred koje bi stajalo pravo veta, i odlučili su da kažu "ne" zakonima i pravilima koje bi im nametnule birokrate.

OBIČNO kada referendumi o EU pođu "po zlu", malo se sačeka, u zemlju se ubace resursi, ljudi i propaganda, a onda se raspisuje novi. To se desilo više puta. Međutim, na primeru Francuza i Holanđana mogli su da vide da je osećanje naroda prema ustavu toliko jako da on neće lako proći. Zato su prosto promenili naziv dokumenta iz "evropski ustav" u "lisabonski ugovor". Blizu 98 odsto sadržaja je isto, ali su objasnili da sada, pošto je to ugovor a ne ustav, ne podleže glasanju u Francuskoj i Holandiji, kao i da obećanje tadašnje vlade Tonija Blera u Britaniji da će se javno glasati za ustav - više ne važi.

Udarac ovome, nažalost samo privremeno, nanela je jedina nacija koja je na referendumu odlučivala o ugovoru - Irska. Čak ga i nasilnici Evropske unije nisu mogli zaustaviti, jer u irskom ustavu stoji da se o takvom prenosu moći mora odlučivati na referendumu. Mislilo se da će glas "za" doneti olakšanje, ali Irci su u junu 2008. godine izabrali "ne" i Briselu je zadat strahovit udarac.

SVAKA vlada u EU je već morala da se složi da ugovor postaje zakon, a jedan zaista beskoristan irski lider Brajan Koven nije to mogao da uradi zbog odluke javnosti u toj zemlji. Kovenu su vođe EU naredile da ponovo organizuje izbore i ovaj put obezbedi potvrdan odgovor. To je bila odlična prilika da Irci ponovo kažu "ne" i zadaju udarac u korist "vladavine naroda". Šta su oni na kraju uradili? Glasali su "za" Lisabonski ugovor na drugom referendumu u oktobru 2009. godine. To je bila apsolutno nametnuta odluka i testament o tome kako je lako nekolicini da kontroliše većinu ukoliko oni nisu dovoljno osvešćeni.

Šta reći za ljude koji su javno zlostavljani i uvređeni tako što je njihovu prvu odluku odbila tiranija EU, a tada ponovo glasali da se slažu da predaju kontrolu nad svojim životima i svojom zemljom upravo toj istoj tiraniji? I kažete da manjina ne može da kontroliše svet?! Irci koji su glasali "za" su zapravo glasali za razbijanje sopstvene zemlje, za prenošenje potpune kontrole nad svim bitnim stvarima briselskim birokratama i, što je najveća ironija, da obezbede da nikada više neće dobiti šansu da glasaju o sve većoj moći EU, jer im se to pravo briše uredbama Lisabonskog ugovora.

EVROPSKA unija želi da kontroliše sve sudove u svakoj državi svoje imperije, koja se sve više širi i koristi nove zakone da izvede nečuvene napade na osnovne slobode kao što su sloboda izražavanja i sloboda misli. Nacrt jedne direktive EU koji je predložila Nemačka uključuje i planove da se opovrgavanje Holokausta učini nelegalnim i stvori novo kriminalno delo koje ne postoji u britanskom pravu. Plan predviđa i kriminalno delo poricanja zvanične verzije konflikata u Africi i na Balkanu. Takav misao-kriminal (misleni kriminal) i dovođenje zvanične istorije u pitanje može vam doneti zatvorsku kaznu do tri godine za "genocidno poricanje". Neizabrani zvaničnici Evropske komisije insistiraju na tome da je ovakav zakon neophodan, jer "rasizam i ksenofobija se mogu manifestovati i u obliku genocidnog poricanja, te je veoma bitno da se preduzme neophodna akcija". Kakva orvelovska fraza!


OGROMNE PLATE EVROPSKIH PARLAMENTARACA

DESET procenata fantastičnog budžeta EU (115 milijardi evra samo za 2008. godinu) daje se na prevare svake vrste, a troškovi i plate za birokrate i članovi Evropskog parlamenta su neverovatni. Uzmimo slučaj Nila Kinoka, bivšeg vođe Laburističke partije u Velikoj Britaniji, i njegovu suprugu Glenis. Otkriveno je 2009. godine da su zajedno zaradili 10 miliona funti od EU i sada se kvalifikuju za doživotne penzije. Oni su tipični predstavnici onoga što se zove Evropska unija.