U SRBIJI početkom devedesetih, Radio-televizija Beograd je postala temelj, simbol i instrument režima Slobodana Miloševića, predsednika Srbije, i vladajuće Socijalističke partije Srbije, zapravo bivših komunista koji su preko noći bez jasnog diskontinuiteta promenili ime. Mada je na prvim višestranačkim izborima u decembru 1990. Slobodan Milošević (SPS) ubedljivo pobedio, Televizija Beograd nije propuštala priliku da neistomišljenike vređa, a opoziciju redovno kvalifikuje kao "izdajničku" i "petu kolonu" u centralnim informativnim emisijama. Na udar državne propagande naročito dolazi Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, tada najjače opozicione partije. To je bio neposredan povod za prve demonstracije građanske opozicije, ali i protest studenata koji se nadovezao na opozicioni miting.

Srpski pokret obnove je 3. marta 1991. zakazao demonstracije sa zahtevom da urednici Televizije Beograd Dušan Mitević, Sergej Šestakov, Predrag Vitas, Ivan Krivec i Slavko Budihna podnesu ostavke. MUP Srbije 6. marta izdaje saopštenje da Trg republike nije predviđen za okupljanje građana, te da se demonstranti mogu okupiti na prostoru Ušća, a dan kasnije izriče i zabranu održavanja mitinga opozicije. Vuk Drašković poručuje ministru policije Radmilu Bogdanoviću da zabranu prihvata kao da ju je izdao "kineski ministar policije" i najavljuje: "Ništa nas neće sprečiti da se u našem Beogradu okupimo gde želimo."

UPRKOS zabrani, na Trgu republike se, prema procenama, okupilo više desetina hiljada građana. Policija je brutalno intervenisala s namerom da rasturi skup. U uličnim sukobima poginuo je pripadnik policije Nedeljko Kosović, u Masarikovoj ulici kod "Beograđanke". Kosović je pao s visine od pet metara udarivši glavom u trotoar.

Grupa od pedesetak milicionera stacioniranih na uglu ulica Admirala Geprata i Kneza Miloša poteže automatsko oružje i puca rafalnim i pojedinačnim hicima prema demonstrantima kod "Londona". Pogođeno je petoro građana. Jedan od njih, 17-godišnji učenik Branivoje Milinović, zadobio je smrtonosnu prostrelnu ranu.

U kasnim popodnevnim časovima policija upada u redakciju Studija B s nalogom javnog tužioca da se smesta prekine emitovanje informacija zbog pristrasnog izveštavanja i uznemiravanja javnosti. Studio B od 17.30 emituje cenzurisane vesti, a u pola osam uveče pronela se vest da su iz raznih pravaca na Beograd poslate oklopne kolone Jugoslovenske narodne armije. Istovremeno je nasilno prekinut program Radija B92, a policija je upala u Skupštinu Srbije i uhapsila Vuka Draškovića. Tokom noći policija hapsi na desetine demonstranata.

Tokom sledećeg dana nastavljena su hapšenja identifikovanih demonstranata, a grupa od dvadesetak poslanika štrajkuje glađu u Skupštini Srbije. U popodnevnim časovima tenkovi JNA se vraćaju u kasarne.

U Studentskom gradu se paralelno održao protest ispred Doma kulture, a kolona od 4.000 studenata bez sukoba probila je kordon s novobeogradske strane Brankovog mosta, dok su policajci ispalili suzavac na studente. Beograđani masovno izlaze na ulice i kod Terazijske česme počinje da zaseda svojevrsni narodni parlament. Sledećeg dana oko tri ujutro okupljeni kod česme usvajaju zahteve koji, uz one devetomartovske, uključuju i momentalno oslobađanje svih uhapšenih demonstranata.

Socijalistička partija Srbije posle podne istog dana organizovala je kontramiting na Ušću, koji je ostao upamćen po govoru funkcionera SPS Dušana Matkovića u kom je pozvao okupljene penzionere da "krenu na Terazije da razjure sramotu Srbije". Na sednici Skupštine Srbije 12. marta usvojena je ostavka urednika beogradske televizije, spomenutog Dušana Mitevića, a sledećeg dana stigla je vest da je i ministar policije Radmilo Bogdanović podneo ostavku. Na zahtev studenata i SPO došlo je do puštanja pohapšenih demonstranata, te je u četvrtak 14. marta oko dva časa ujutro okončan studentski protest kod Terazijske česme.

Narodni poslanik Demokratske stranke Zoran Đinđić u poslednjem govoru poručuje: "Vaša pobeda je ogromna. Bez vas demokratija ne bi zakoračila na ove prostore, a ovaj režim, to vam sada tvrdim, na izdisaju je. Njega uskoro neće biti."

Tako je okončan prvi građanski protest posle Drugog svetskog rata: demonstracije - 9. mart 1991.

U analizi građanskog i studenskog otpora do početka pedesetih, u uslovima sveopšte policijske kontrole i snažnog intenziteta političke represije, otvoreni javni protesti protiv režima bili su retkost i po pravilu su oštro sankcionisani. Uglavnom protestuju seljaci zbog otkupa i kolektivizacije (pobuna u Dolovu 1947, Smederevske demonstracije 1950, Cazinska buna 1950, itd.). Seljačke pobune se uglavnom dovode u vezu s protivljenjem ekonomskim revolucionarnim merama na selu (otkupu i kolektivizaciji, pre svega), tek poneke imaju izrazitu političku konotaciju (Cazinska buna 1950). U vreme Informbiroa, zabeležene su prve oficirske pobune u vojsci i odmetništva članova partije. U tom periodu su najveći problem odmetnici pobeđenih formacija u ratu. Česte su i špijunaže i diverzije u kojima učestvuju i jugoslovenski emigranti oslonjeni na spoljni faktor (do 1948. na SAD i Zapad, a posle sve više i na SSSR). Snažnim represivnim akcijama partija uspeva da do početka pedesetih slomi gotovo sve vidove aktivnog otpora, što je olakšano dobijanjem zapadne ekonomsko-političke podrške i laganim rastom životnog standarda koji je obezbedio veći socijalni mir.

Od sredine pedesetih pada u oči da studenti i mladi ljudi postaju glavni nosioci društvenih pobuna. Određen stepen kritičkog duha, stvoren od polovine pedesetih, pre svega u sferi nauke, kulture i medija, otvorio je pukotinu slobode. Sloboda kritike, iako limitirana ideološki (marksizam) i hijerarhijski (niži i srednji nivo vlasti), otvorila je mogućnost da se kroz medije (naročito studentska glasila, naučne i kulturne časopise, tribine, film i dr.) izraze kritika i nezadovoljstvo i ponude alternative, kao i da se ukaže se na negativne društvene pojave.


JAVNA ARTIKULACIJA NEZADOVOLjSTVA

KRAJEM šezdesetih stasavaju mlađe buntovne poratne generacije koje su putovale i obrazovale se na zapadnim uzorima i koje postaju socijalna baza otpora. Liberalizacija posle 1966. i pada Rankovića i relativno slabljenje autoriteta države i službe bezbednosti pogoduju akcijama otpora. Potonja smrt Josipa Broza kao vrhovnog autoriteta i globalna kriza komunizma, ali i galopirajuća ekonomska kriza u SFRJ od početka osamdesetih, dalje su omogućile javnu i masovniju artikulaciju nezadovoljstva.