U DRUGOJ polovini sedamdesetih godina prošlog veka sve više se deluje javno i poluilegalno. U otporu prema vlastima koriste se peticije i tribine. Najpoznatija peticija je iz juna 1980. godine za oslobađanje političkih osuđenika i brisanje člana 133 KZ, koji sankcioniše neprijateljsku propagandu. Ovaj član je bio povod mnogim drugim akcijama koje su ujedinjavale inače razuđen disidentski front. Uzor za ovaj koncept je bio takozvana socijalistička legalnost čeških i slovačkih disidenata koji su utemeljili pokret "Povelja 77" i od 1977. do 1989. godine objavili 572 dokumenta i saopštenja o narušavanju ljudskih prava u ČSSR.

Masovniji javni otpori i protesti zbog kršenja političkih i ljudskih prava ponovo su učestali neposredno posle Titove smrti kroz peticionaške akcije, tribine, osnivanje odbora za odbranu ljudskih prava i slobode misli, javne proteste i slične forme političkog aktivizma. Značajna stavka u pokretu bila je pozivanje na međunarodne dokumente koje je država ratifikovala (Povelju OUN i Helsinšku povelju iz 1975).

PETICIJE su upućivane državnim organima, medijima i inostranim organizacijama, mahom preporučenom poštom. Od 1976. godine disidenti u Beogradu pribegavaju osnivanju neformalnih diskusionih grupa i tribina po privatnim stanovima - tzv. slobodni univerzitet. Prvi organizatori bili su Vlada Mijanović, Lazar Stojanović, Dragomir Olujić i drugi. Ovaj vid borbe organizovan je po modelu Letećeg univerziteta koji je vođen u Čehoslovačkoj i Poljskoj. Teme predavanja i diskusija bile su raznolike: od samoupravljanja, pravnog sistema, kulturnih i umetničkih sloboda, ekonomskih pitanja do nacionalnog pitanja i uređenja države.

Između 1972. do 1980. javni protesti su retki i svode se na izolovane pokušaje pojedinaca i grupa koji bivaju sprečeni odlučnom akcijom organa reda.

SPREČEN je i pokušaj okupljanja i demonstracija prilikom održavanja KEBS-a u Beogradu maja 1977. Policija je imala saznanja da neki od disidenata nameravaju da naprave eksces i da se obrate ili uruče proteste učesnicima konferencije u Beogradu.

Predsedništvo SFRJ odlučilo je da se ne dozvoli ni "piketiranje", tj. da se nose transparenti sa određenim parolama, što je uobičajen scenario ovakvih skupova. Smatralo se da je to skrivena forma "malog terorizma" i preduzete su ozbiljne bezbednosne mere da do toga ne dođe. Režim se uplašio da bi "piketiranje" moglo da se izrodi u ozbiljne demonstracije, "jer u Beogradu uvek može da se skupi nekoliko hiljada ljudi".

TON inače napetoj društvenoj atmosferi, posle smrti Josipa Broza Tita, posebno su dale velike separatističke demonstracije Albanaca na Kosovu, koje su buknule tokom marta 1981, zvanično ocenjene kao pokušaj "kontrarevolucije". Od 11. marta do 5. aprila 1981. izbili su u Prištini i u još nekoliko gradova na Kosovu najmasovniji protesti posle Drugog svetskog rata sa desetinama hiljada učesnika i primorale vlasti da oštro reaguju.

Centar pobune bio je u Prištini, gde je stasavala nova albanska inteligencija, mahom nezaposlena, kao i veliki deo albanskog stanovništva u ekspanziji. Parole su, u početku, bile ekonomskog i socijalnog karaktera kao: "Trepča radi, Beograd se gradi; Živeo marksizam i lenjinizam - dole revizionizam, Jedinstvo; Živela radnička klasa"... Potom su dobile pretežno političke dimenzije kao: " Mi smo Albanci nismo Jugosloveni; Sloboda, ravnopravnost, demokratija; Kosovo Kosovarima; Hoćemo ujedinjenje albanskih zemalja; Kosovo republika; Politički osuđenici da se vrate na Kosovo; Tražimo zatvorene drugove; Živeo Adem Demaći; Danas sa pesnicama - sutra ćemo se odupreti puškama"...

SAMO u toku dva dana demonstracija u Prištini povređeno je 258 lica, od čega 119 milicionera i 139 demonstranata. Teže je povređeno devet milicionera i 12 građana, prema izvorima sa sednice Predsedništva SFRJ od 5. aprila 1981, ubijeno je devet demonstranata (u Prištini pet, Vučitrnu dva i Uroševcu dva), od kojih jedno dete i tri policajca. Ranjeno je više od 50 lica iz vatrenog oružja, uz više stotina lakše povređenih (od kamenica, štapova...). Od 258 povređenih osoba, 119 ih je bilo iz organa bezbednosti, a 129 na strani učesnika u demonstracijama.

Demonstranti su pucali iz kuća ili iz povorke, a sam šef saveznog SUP-a Franja Herljević ocenio je da je kod policije bilo "prekoračenja ovlašćenja". Tokom i posle ovih izgreda na Kosovu je uhapšeno oko 2.000 Albanaca, mahom studenata, i oko 400 maloletnika - srednjoškolaca, a krivično osuđeno samo u prvi mah oko 250 lica. Kasnije, do polovine osamdesetih godina, procesuirano je i više hiljada lica (što krivično, što prekršajno), a Albanci su tokom osme decenije činili više od 80 odsto političkih osuđenika u Jugoslaviji i gotovo 90 odsto u Srbiji. Iz komunističke partije posle demonstracija isključeno je više od 1.500 članova.

ANTIPOD ovim demonstracijama je sahrana Alkesandra Rankovića, avgusta 1983. godine, koja se otrgla kontroli i prerasla u javni protest sa nacionalnim predznakom, gde se okupilo oko 100.000 ljudi. To je bila svojevrsna manifestacija tihog otpora i odgovora na albanske demonstracije i ustavne promene sedamdesetih godina koje su davale pokrajinama status "države u državi", što je, kako se smatralo, uticalo na afirmaciju albanskog nacionalizma i separatizma.

Posle Titove smrti, s krizom ideologije i države, naglo se, i iz godine u godinu, povećava i broj protesta i javnih demonstracija protiv suđenja za verbalni delikt. To nisu masovni skupovi, ali njihova težina je bila u ugledu pojedinaca i institucija koji ih organizuju. Najčešće su to peticije i apeli kojima se traži zaštita ljudskih i građanskih prava, poziva na Ustav i međunarodne dokumente. Česti su bili protestni javni skupovi, književne večeri, mitinzi podrške i slično.

NAJČEŠĆA meta mnogobrojnih peticija jeste odredba o "moralno-političkoj podobnosti" i delikt "neprijateljske propagande", tj. odredba "o širenju lažnih vesti i izazivanju uznemirenja i neraspoloženja kod građana". Predmet peticija postaju i odbrane političkih osuđenika kao neka vrsta javnog pritiska. Značajan prilog takvim akcijama daju odbori za odbranu slobode misli i izražavanja (koji kroz peticije, tribine i javna istupanja pokušavaju da zauzdaju i razgolite obnavljanje političkih progona).

Politički procesi doživljavaju neuspeh, optužena lica se oslobađaju ili im se umanjuje kazna u drugom stepenu. Suđenja postaju kontraproduktivna, jer sve više raspaljuju probuđenu javnost i kritički nastrojenu inteligenciju koja je, iako ideološki heterogena, sada ujedinjena u odbrani slobode javnog govora, štampe i diskusije kao temeljnih demokratskih vrednosti.


CENTRI SLOBODNE MISLI

UNIVERZITET (naročito Pravni i Filozofski fakultet), Srpska akademija nauka i umetnosti, pojedini instituti društvenih nauka, klubovi i udruženja književnika postaju epicentri slobodne misli i otpora. U javnosti se sve više istupa i u prilog rehabilitaciji političkih osuđenika svih vrsta, od predratnih trockista, do žrtava poratnih montiranih procesa, naročito šezdesetih i sedamdesetih godina.



SUTRA: UDRUŽENjE KNjIŽEVNIKA SIMBOL GRAĐANSKOG OTPORA