DANIMA posle zvaničnog završetka epidemije, ja sam obilazio osobe koje su prebolele u Srbiji, po programu praćenja dinamike titra antitela kod bolesnika, i od njih uzimao uzorke krvi, u određenom razmaku. Sada bez posebnih mera zaštite. Prilikom posete, razgovarali smo, evocirali uspomene.

Najinteresantniji je bio razgovor sa bolesnikom (Miloje V.) iz sela Bresnica kod Mrčajevaca (u opštini Čačak). Došao sam kod njega tri meseca kasnije, negde u junu. Nisam znao da je to bio neki verski praznik. On je slavio slavu. Izvinio sam se. Pristao je da mu uzmem krv. Pitao sam ga kako se zarazio prodajući sir na pijaci u Novom Pazaru, kako je to zapisano u zvaničnom izveštaju. On je začuđeno odgovorio:

- Ja nikada u životu nisam bio južnije od Čačka, tako mi ove slave i ovog slavskog kolača.

- Pa zašto si to rekao kada su te pitali?

- Bio sam pod temperaturom, u bunilu. Sve što su me pitali ja sam potvrđivao, samo da mi pomognu da preživim - odgovorio mi je iskreno i ponudio mi da ostanem na ručku. Nisam se zadržao u kući ovog bivšeg bolesnika, jer ne bi bilo pošteno da ga na dan krsne slave detaljnije ispitujem o tome kako je zaradio variolu.

Nije to jedini slučaj neutvrđenog načina zaraze. I dr Litvinjenko na području Đakovice u tri slučaja nije utvrdio vezu obolelih sa Ibrahimom Hotijem. Jedan broj puteva i prenosa virusa ostali su nejasni.

ZVANIČNI izveštaji o širenju virusa napravljeni su uz mnogo mašte. Ibrahim Hoti nabeđen je da je doneo virus, a nikoga od svoje mnogobrojne porodice, njih jedanaestoro je živelo u jednoj kući, nije inficirao. Navodno je zarazio više od desetoro ljudi van svoje familije. Zar to nije veoma čudno? A možda nije bio ni bolestan, pa čak ni inficiran.

Bilo je mnogo mašte u konstruisanju izvora i toka epidemije. Možda je dr Božidar Birtašević, vodeći čovek u JNA, kada je u pitanju biološko oružje, i bio u pravu kada je na sastanku štaba u Đakovici poskočio sa stolice, uz poviku "pa ovo je rat", misleći na biološki rat.

Zvanična verzija je: to je bio hadžija iz sela Danjane, tridesetšestogodišnji Ibrahim Hoti. On je bio sa još 24 sunarodnika na hadžiluku u Meki, početkom 1972. godine. U povratku sa hadžiluka on se izdvojio iz grupe i kraće vreme zadržao u Iraku, gde je bilo obolelih osoba od variole (naknadna informacija). Sa njim je dva dana, najmanje po dva sata, razgovarao prim. dr Stevan Litvinjenko, savezni epidemiolog, u cilju utvrđivanja nastanka epidemije.

IBRAHIM Hoti je u Iraku posetio svetilišta, gde je bilo obolelih od variole. On je imao potvrdu o vakcinisanju od 19. decembra 1971. godine, kada je vakcinisan u Orahovcu.

Po povratku u svoje selo Danjane kod Đakovice bio je "malaksao i pospan", pa se pretpostavlja da je imao i temperaturu, ali ospu po telu nije imao, kao ni ožiljke od prebolele bolesti. Znači, pretpostavlja se da je to bio blag oblik variole bez ospe (variola sine exanthemate).

Krv uzeta od hadžije Ibrahima Hotija, u tri navrata, za dokazivanje antitela, pokazala je tek u trećem ispitivanju minimalni titar HI (hemihibišućih) antitela. Takav titar imali smo i mi koji smo radili na ovom zadatku, sveže vakcinisani u Institutu "Torlak".

Šta se ne uklapa u ovu priču o "nultom slučaju", ko je uneo (doneo) virus variole u Jugoslaviju?

Malaksalost i pospanost Ibrahima Hotija mogle su da nastanu od bilo koje infekcije, pa i od influence u to zimsko doba. Ožiljke nije imao po telu, što govori da to nije bila klinička slika variole koja rasejava viruse. Virusi se rasejavaju uglavnom respiratornim putem izdahnutim vazduhom koji ih pokupi iz usta i ždrela gde se takođe nalaze variolične promene, slične kao i na koži. Njegov eventualno blagi oblik (bez ospe) nije mogao da rasejava viruse vazdušnim (Fligeovim) kapljicama u svoju okolinu. Znači, nije bio zarazan.

PREPRAVLjENA ISTINA O EPIDEMIJI

U PODACIMA koji su prezentirani na simpozijumima o varioli u Beogradu i Primoštenu, istina je malo prepravljana, frizirana, kao u knjizi Džordža Orvela "1984". Ljudi oslobođeni straha za sopstveni život malo su drugačije govorili. Sada više nije bilo ni kukavica ni dezertera, svi su bili manji ili veći heroji. Svako je želeo da se istakne i uveliča svoj doprinos u suzbijanju variole. To su naročito činili profesori sa Medicinskog fakulteta u Beogradu, koji nisu ni videli bolesnika od variole. Posle svake bitke svi su generali - od poraza, do pobede.

NEMA podataka o tome kako se Ibrahim Hoti zarazio u Iraku, u džamiji. U džamiju dolaze uglavnom zdravi ljudi, a možda i poneki oboleli od blagog oblika variole (bez ospe), koji takođe ne izbacuju viruse respiratornim putem, jer nemaju promene u ustima.

Na otvorenom prostoru, na primer, na pijaci, koja se spominje u zvaničnom izveštaju da je na njoj Hoti zaražen, ne postoji mogućnost inficiranja, jer je velika disperzija (razređenje) Fligeovih kapi ili kapljičnih jezgara u vazduhu koji se uvek pomalo kreće.


Znači, infekcija nije mogla da se dogodi u džamiji niti na pijaci u Iraku, kako stoji u zvaničnim izveštajima. Sve to ukazuje da Ibrahim Hoti nije doneo virus variole u Jugoslaviju.

On nije zarazio nijednog ukućanina od mnogobrojne porodice sa kojom je živeo, i veći deo dana boravio je u kući - odnosno u zatvorenom prostoru. Prema tome, zvanična verzija da je on bio "nulti slučaj" variole nije tačna.

Svim prvoobolelim osobama od variole je zajedničko to što su boravili u čekaonici bolnice u Đakovici, a najviše 21. februara 1972. godine. Tu su se zarazili i pacijenti iz Plava (u Crnoj Gori).

Znači, virus variole bio je prisutan u čekaonici i hodnicima bolnice u Đakovici, a ne u vazduhu na pijacama na kojima je Hoti bio.

KAKO i ko je doneo virus variole, ostaje enigma. Ali neko je morao da za to bude optužen. To je sugerisao i pukovnik profesor dr Đorđe Heneberg, sa kojim sam razgovarao.

Ni svi putevi širenja variole nisu jasni. Kako se inficirao Miloje iz Bresnice kod Čačka, nije poznato.

SUTRA: Enigma o biološkoj diverziji traje