Petak, 21. 4. 1972.

ČUVŠI za revakcinaciju koju sam izvršio na sebi i dr Lejnu, pa "miljenicima" dr Stojkovića, došli su dr Bošković, dr Marko, Ana i Lula.

Toga dana doneli su nam i materijal od sumnjivih na variolu iz Makedonije. Sutradan se pokazalo da su svi ti materijali bili negativni.

Ovih dana stizali su materijali sa svih strana, pa je laboratorija za dijagnostiku bukvalno bila pretrpana. Šef je sa dr Stojkovićem i dr Borđoškim napravio neki plan i program praćenja titra antitela kod jednog broja bolesnika u određenom razmaku. To određivanje titra antitela oduzimalo je mnogo vremena u laboratoriji, koja je morala da radi i hitnu dijagnostiku, po prioritetu. Svakako da su prioritet imali veoma sumnjivi slučajevi sa raznih strana, iz više različitih gradova. Tu je bilo i onih koji nisu imali nikakve veze sa epidemijom, odnosno kontakte sa obolelim. Ali, već sam rekao, strah ima ogromne oči. Svi su urgirali da se to proveri na Torlaku, tražili protekciju kod dr Ljubinka i dr Marka.

Zaposleni u laboratoriji nisu dizali glave od posla. Među njima, najviše je potegao viši zdravstveni tehničar Ljubivoje T. koji je bio i najviše edukovan za taj posao. Svakako da je i Ana dobro potegla, trudeći se da što bolje zameni dr Marka, koji je stariji, umoran, i blizu penzije.

Neposredno po završetku epidemije, dr Marko je dobio infarkt, i lečio se na internoj B klinici. Verovatno je i to veliko angažovanje u epidemiji dalo određeni doprinos da taj nekadašnji atletski as to doživi. Ja sam tog poštenog čoveka cenio, a mogu reći i voleo, zbog njegovih ljudskih osobina.


Ponedeljak, 24. 4. 1972.

POSLEDNjIH dana mnogo materijala dolazi iz Novog Pazara. Danas su tamo otputovali šef i Lula. Sa prvom turom materijala došao je šef, a Lula je ostala još jedan dan. Poslednjih dana epidemije, materijal su (uglavnom krv) donosili i tehničari Republičkog zavoda za zdravstvenu zaštitu i i sam dr Slobodan Borjanović.

Ja lično malo sam bio uključen u tu novopazarsku problematiku. Bio sam tamo kada je bilo najhitnije, kada se odatle rasejavao virus.

Čuo sam da je poslednji talas epidemije bio baš tamo na grudnom odeljenju kod bolesnika koji nisu bili vakcinisani protiv variole.


Petak, 28. 4. 1972.

ZAPISANO je u dnevniku da je donet materijal od bolesnika (R. Š.) iz Plava (Crna Gora), koji je kasno vakcinisan, 26. marta, a primio hiperimuni gamaglobulin 31. tog meseca. Sumnja na blagu inaparentnu infekciju.

To je bilo među poslednjim zapisima, koje smo vodili u toku epidemije.

Tih dana, negde pred Prvi maj objavljeno je u medijima da je epidemija završena. Stručnjaci SZO koji su nas posećivali preporučili su da odjavimo epidemiju, iako se može dogoditi još pokoji slučaj oboljenja. Tako ćemo spasti turističku sezonu na dalmatinskoj obali i neki ugovoreni izvoz. Naravno, naši političari su to odmah prihvatili.

Iako je u medijima, na TV i novinama objavljeno da je epidemija završena, mi smo i dalje dežurali i donosili materijale od pravih bolesnika, ali i od "lažnih" uzbuna.

Sledeće srede (3. 5. 1972) došao je epidemiolog dr Petar Vuksanović iz Bara i doneo materijal od jednog deteta sumnjivog na variolu. On je učestvovao u suzbijanju epidemije u Plavu i objasnio nam je o čemu se tu radilo.

Laboratorija je i dalje bila zatrpana materijalima. Radila je "punom parom". Rezultati su često bili neupotrebljivi, pa se moralo ponavljati, da bismo bili sigurni da je taj sumnjivi slučaj negativan.

U SUBOTU 13. 5. 1972. bilo je u dnevniku zapisano: dr Borđoški ne može da izda rezultate jer se moraju ponoviti. Definitivni rezultati biće 18. 5. 1972. U utorak, 16. maja javlja dr Marko da je pacijent iz Novog Pazara (Š. A.) elektronskom mikroskopijom pozitivan. Mislim da je to bio poslednji potvrđen slučaj variole i pravi kraj epidemije velikih boginja.

Nedelju dana kasnije, prestajemo da dežuramo i vodimo ovaj dnevnik. Epidemija je završena. Sada ću opet da sednem i vozim svoga "fiću". Nadam se da mi crni kos neće opet pretrčavati preko puta kada budem vozio kroz Košutnjak.

PREMA zvaničnim statističkim podacima koji su izneti na simpozijumu u Primoštenu, u epidemiji je obolelo 175 osoba, a umrlo 35 (smrtnost 20 odsto). U taj broj nije uračunato nekoliko obolelih na kraju epidemije u maju u Novom Pazaru. Verovatno je bilo i od deset do petnaest slučajeva oboljenja sa atipičnom kliničkom slikom koji nisu ni evidentirani od strane zdravstvene službe. Tu pretpostavku zasnivam na tome što je u epidemiji bilo 67 modifikovanih (lakih) oblika bolesti i tri bez ospe, ne računajući dr Boškovića, o čemu sam samo ja znao. Od njih niko nije umro.

Kolege kliničari mnogo vole da objavljuju fotografije i simptome bolesnika sa obilnom ospom ili hemoragijama, a retko spominju da je dosta onih pacijenata sa manjom i oskudnijom ospom i drugim simptomima, takozvanom blažom kliničkom slikom. Tako obični građani stiču utisak da je bolest uvek veoma teška. Taj utisak u velikom broju imaju i mnogi lekari.

Kliničari su izračunali da je bilo 13 ranih hemoragičnih formi sa 100 odsto letalitetom, i jednim sa poznom hemoragijskom formom koji je takođe egzistirao.

Osobe ranije vakcinisane (sa ožiljkom) su tri puta manje umirale od nevakcinisanih. Samo dve osobe (jedan odsto) tek vakcinisane umrle su usled iscrpljenosti organizma od neposredno preležane neke druge bolesti.


OBILAZAK OBOLELIH OD VARIOLE

PO završetku epidemije, a po programu praćenja dinamike titra antitela kod bolesnika nastavili smo uzimanje krvi od bivših pacijenata u određenom razmaku. Glavni teret tog posla pao je na mene. Ja sam obilazio prebolele u Srbiji, i od njih uzimao uzorke krvi, sada bez posebnih mera zaštite. Prilikom posete, razgovarali smo, evocirali uspomene. Ti ljudi koje sam video kao akutno obolele, sada su mi izgledali manji. Prosto kao da su se smanjili. Verovatno su u osipnoj fazi bolesti, usled otoka kože meni izgledali krupniji. Veliki broj njih je za godinu-dve posle prebolele variole umro od neke druge bolesti. Verovatno dobro uzdrman organizam ovom bolešću nije dugo izdržao.


SUTRA: Zvanična verzija o epidemiji nije tačna