PETAK, 31. 3. 1972.

TOGA poslednjeg dana marta bio je veliki pritisak na našu ekipu. Dr Borjanović je sa Anom posetio "Hiljadu ruža", dr Bošković je avionom otišao u Sarajevo, opet zbog nekog vojnika, Lula u Suboticu, a ja sam ostao u rezervi za neki novi poziv, ako bude.

Morali smo da reagujemo na svaki poziv, bio on realan, verovatno sumnjiv, ili nerealan, bez značajnog epidemiološkog kontakta. Rukovodstvao u Štabu nije bilo sasvim sigurno koji su putevi širenja virusa. Tako je jedan slučaj iz ove epidemije registrovan i u Hanoveru (Nemačka).

Paralelno sa ovom epidemijom, bila je prisutna i epidemija varičele - ovčijih boginja. One su na prvi pogled slične u početku, pa je bilo klinički teško postaviti pravu dijagnozu. Pogotovu što nije bilo ljudi koji su variolu videli prethodnih 40 godina.

Prema izveštajima vakcinacija se sprovodila brzo, sveobuhvatno, sa redukcijom kontraindikacija na minimum, u područjima zahvaćenim variolom. Do tog datuma već je bilo vakcinisano 14 miliona Jugoslovena. Naručeno je još 10 miliona doza vakcine, za preostalih osam miliona stanovnika.Vakcina je dolazila sa svih strana, iz raznih zemalja, pošto smo odavno ispraznili državne rezerve koje je držao Imunološki zavod u Zagrebu.

NEDELjA 2. 4. 1972.

POŠTO je u medijima već objavljeno da je prisutna epidemija variole u Srbiji, sa žarištima u Metohiji (Đakovica), Čačku, Novom Pazaru i Beogradu, prošle nedelje počeli su da se objavljuju i podaci o broju obolelih i umrlih. Tako je nedeljnik NIN objavio danas:

"Na Kosovu (tako smo govorili - umesto bliže odrednice Metohija) obolelo je 44, u Beogradu 26, u Novom Pazaru 1, u Čačku 9, u Bresnici 2 i Smederevu 1. Taj broj se svakodnevno menjao, a broj umrlih se povećavao. Do tog dana bilo je umrlih: u Beogradu 5, u Novom Pazaru 1, na Kosovu 8, i u Čačku 1. Najveću paniku među zdravstvenim radnicima izazvala je vest da su umrle dve medicinske sestre, jedna u Beogradu i jedna u Čačku, koje su negovale bolesnike."

Jedino je čudno da niko od osoblja u bolnici u Đakovici nije oboleo!

Tada je došlo i do odbijanja rada pojedinih zdravstvenih radnika (i lekara), obrazlažući to na razne načine. To nije bila masovna pojava. Direktori bolnica obustavili su prijem bolesnika, pa je sav teret padao na osnovnu zdravstvenu zaštitu, tj. domove zdravlja.

RANIJE sam govorio o tome na koga se sumnja da je uneo virus, Ibrahim Hoti iz Danjana. Međutim, u toj priči nedostaju mnogi bitni elementi. Sa tim se nije složio ni dr Lejn iz SZO, a rezerve je imao i pukovnik dr Đ. Heneberg (naš stručnjak zadužen za biološko oružje). To sam zaključio na osnovu razgovora sa njim, jednog jutra, kada je došao na Institut pre ostalih, i seo da sa mnom popije jutarnju kafu. Upitao sam ga o "indeksnom slučaju", kako su nazivali Ibrahima H, da li je to objašnjenje realno. On mi je odgovorio: - Moramo da nađemo neko objašnjenje, ovako ili onako - rekao je predsednik komisije za utvrđivanje izvora zaraze.

Bez velike buke oko toga, uzeta je krv od ovog osumnjičenog hadžije više puta. Proveravan je titar antitela. Međutim, ta nađena antitela nisu mogla da govore o tome, da li su nastala od bolesti ili prethodne vakcinacije.

Nijedna zemlja ne sme da prizna da je nemoćna pred napadom biološkim oružjem. Tako je bilo tada. Tako je bilo i početkom ovoga veka. Imamo primer i u najnovijoj istoriji (primer SARS-a - teškog akutnog respiratornog sindroma).


PONEDELjAK, 3. 4. 1972.

ŠEF je otišao u karantinsku bolnicu "Hiljadu ruža" po materijal, Lula u Novi Pazar. Ja sam sledećeg dana uzimao krv od starijih bolesnika u motelu, za praćenje titra antitela. Šef je izdejstvovao preko dr Ljubinka da dobiju helikopter, da odu njih nekoliko u Đakovicu da vide bolesnike i uzmu materijal. To su bile Ana G. i Ljiljana L, naravno sa dr Boškovićem. Da se i oni malo provozaju ovom letelicom.

Toga dana me je dr Ljubinko poveo u Ministarstvo zdravlja da prepišem neke podatke koji su mu bili potrebni. Nisam zapamtio o čemu se radilo. Iznenadilo me je jedno neočekivano ponašanje samog ministra kada me je direktor predstavio njemu rekavši: "Kolega je juče bio u karantinu, uzimao materijal od bolesnika."

Ministar zdravlja Đ. J, inače poznati studentski i univerzitetski aktivista (komunista), kada sam mu pružio ruku da se rukujemo, odjednom je poskočio unazad, ne pruživši mi ruku. Bojao se da ga ne zarazim virusom koji sam doneo iz karantina.

Strah je bio jači od njega. Nije verovao ni svom predsedniku štaba za suzbijanje variole, dr Ljubinku. Eto, i on je bio jedan od naših profesora Univerziteta.


UTORAK, 5. 4. 1972.

STIGAO je alarm iz Zagreba, da i tamo imaju sumnjiv slučaj na variolu, i da naša ekipa odmah ode po materijal. Taj zadatak smo dobili šef i ja. Otputovali smo automobilom. Tamo su nas na Klinici za infektivne bolesti dočekali njihovi profesori dr Josip Fališevac i dr Fran Mihaljević, legende zagrebačke infektologije. Odvezli smo se na Sljeme, gde je bio improvizovani karantin. Kada sam završio uzimanje materijala i kada smo krenuli prema automobilu, zapitao me je profesor F. Mihaljević:

"Kolega Petroviću, šta mislite, liči li vam ovo na variolu?"

Odgovorio sam da verovatno nije, prema onome što sam do sada video, ali laboratorija će to utvrditi. Javićemo vam.

Odmah smo krenuli za Beograd, tadašnjim auto-putem Bratstvo i jedinstvo, koga sam nekada kao akcijaš (i naivac) i ja gradio.

NA ulasku u područje Beograda, negde oko aerodroma, zaustavila nas je patrola saobraćajne milicije, i pojavio se kraj auta sanitarni inspektor. Zatražio je potvrde o izvršenoj vakcinaciji. Pokazao sam mu tražene potvrde za obojicu, i šaljivo ga zapitao:

- Zašto to tražite? Da slučajno ne unesemo virus variole?

On me je pogledao značajno, ne prepoznavši nas. Onda sam dodao:

- Ako hoćete viruse, imamo ih u prtljažniku upakovane. To je naš posao.

Po izrazu lica ovog inspektora videlo se da je zbunjen, ljut, misleći da ga zavitlavam. Samo je besno rekao:

"Vozi!"

Šta smo drugo mogli nas dvojica nego da se nasmejemo.

Sutradan, kada je materijal pregledan, zaista to nije bila variola u Zagrebu.


OBILAZAK NOVOG PAZARA

Subota, 8. 4. 1972.

DANAS smo opet koristili helikopter (dopalo nam se) za put u Novi Pazar. Ovoga puta išli smo dr Bošković i ja, da donesemo materijal od novih bolesnika iz njihove bolnice.

Sleteli smo u dvorište same bolnice, na veliko iznenađenje mase okupljene dece, ali i odraslih, kao da to nije karantinska bolnica. Jedva smo uspeli da ih oteramo da bi helikopter sleteo. Tu nas je dočekao dr Sulja Nuhović, šef higijensko-epidemiološke službe. Zatim smo otišli na odeljenje gde su bili bolesnici i uzeli materijal.

Ove subote vreme je bilo lepo, sunčano i bez vetra, pravo prolećno. Let je bio prijatan. Konačno i ja da se vozim udobno helikopterom.