Sve je stalo do konačne odluke...

Privreda, koje i onako nema, zaustavila se u proizvodnji, koje ionako nema. BDP je je prestao da raste, premda nije ni do sada rastao. Crkve su prestale da plaćaju porez, što ni nije neka novost. I ne samo to.

Kriminalci su postali nervozni, pa su počeli da se ubijaju po ulicama, što ne predstavlja bitan pomak u odnosu na ranija vremena. Rijalitiji i tabloidi su podivljali, takođe, ne pomerivši svoje dosadašnje granice moralnosti i čednosti. Banke su se zaustavile u spuštanju kamata i troškova, usput pokušavajući da se sete a kad su to uopšte i radile.

Sve se, dakle, zaustavilo u svojoj aktivnosti i usmerilo svu pažnju u pravcu beogradskog Pionirskog parka, u kome se nalazi pomalo zabačena zgrada ispred koje se svečano smenjuju gardisti, impresionirajući svojom veštinom parkirane automobile, drveće i šetače pasa. U toj, dakle, zgradi, bat uglancanih vojničkih čizama tokom smene straže prekinula je žučna rasprava. Gardista koji je upravo došao na svoju smenu mogao je da čuje glasan razgovor iz zgrade.

"A što ja da ne uzmem još jedan mandat?" - pitao se prvi učesnik rasprave.

"Zato što ti je dosta bilo. Ni taj jedan ne bi imao, da ekipa i ja nismo kampanjom skinuli onog manekena" - mirno mu je odgovarao drugi, premeravajući prostoriju u kojoj se nalazio. Treba staviti u nju onolike savetnike, mislio je u sebi.

"Ali mene je narod izabrao!" - razmišljanje je prekinuo novi vapaj prvog učesnika.

"Nije te izabrao narod, nego bilbord. Na kome je, slučajno, bila tvoja fotografija. A mogla je da bude bilo čija. Fotku akumulatora za auto da smo stavili, on bi pobedio. A mogli smo i Šešelja da zalepimo, recimo. Od koga sam se samo zbog tebe i odlepio, samo da te podsetim. A nije da nisam prelamao odluku."

"Pa dobro, šta ćemo sad?" - pomirljivo je upitao pobeđeni u ovoj diskusiji.

"Sad ćemo da odlučimo šta ćemo" - odgovorio je pobednik. - "Prvi put u novijoj istoriji treba da pre izbora saopštimo ko će biti pobednik tih istih izbora. Ako saopštimo da si to ti, zvaće da se bune iz Brisela. Plus će dole da nam sruše ostatke onog nečeg nedefinisanog izgrađenog umesto nazovi potpornog zida, na onom jednom od ukupno dva mosta u Mitrovici. A ako saopštimo da sam to ja, zvaće da se bune iz Moskve. Plus će onaj remont da poskupi. I ajd sad budi pametan..."

"Ma šta će ti kandidatura?" - sa nadom će jedan od dva potencijalna kandidata. - "Nemaš nikakva ovlašćenja! I još moraš da izabereš nekog novog za tvoju funkciju, pa da objasniš svima da zapravo taj tek nema ovlašćenja i da je tu ukrasa radi... A ako mene kandidujemo, ništa od toga svega ne moraš. Ja još 5 godina delim ordenje i sve bude super!"

"Ma da. I onda ja treba svake godine da se mlatim sa vanrednim parlamentarnim izborima, da dokazujem u stranci da mene narod bira isto kao i tebe. Ne znam, neodlučan sam" - nećkao se drugi od dva potencijalna kandidata.

"Znam da si neodlučan, ali Sretenje se bliži, a i kraj mog mandata. Moramo neku odluku da donesemo" - pritiskao je odlučniji potencijalni kandidat.

"Pa ništa. Daj da bacamo pismo-glava. Samo da se unapred dogovorimo šta je pismo, a šta glava, da ne bude ko prošli put, kad smo odlučivali da li i ti imaš poslanike u parlamentu. I ja bacam, za svaki slučaj."

"Ajde, dobro..."

Metalni zvuk koji se čuo iz zgrade označio je da je kovana novčanica poletela u vazduh. Nažalost, gardista ispred zgrade nije čuo rezultat bacanja, jer je došlo vreme za novu svečanu smenu straže. Bat vojničkih čizama ponovo se udaljio od zabačene zgrade u beogradskom Pionirskom parku. Sve što je do tada stajalo, nastavilo je da stoji i dalje, čekajući da dinar padne.

Pismo ili glava?