VAKCINACIJU sam otpočeo istoga dana, u sredu 15. marta, pre podne. Svi zaposleni su bili vidno uzbuđeni i pričali, komentarisali, svako na svoj način, jutrošnju informaciju o pojavi variole na Kosovu, dok su čekali da im se naneta kapljica limfe (vakcine) upije u kožu, ili kako smo govorili - osuši.

Tu vakcinaciju sam radio svojom modifikovanom metodom "višestrukim površnim ubodima" kroz kapljicu limfe. Koža je prethodno dezinfikovana (i odmašćena) etrom. Tu sam metodu usavršio u Domu narodnog zdravlja u Osijeku i o tome objavio rad u stručnom časopisu "Glasnik" Zavoda za zdravstvenu zaštitu SR Srbije godinu ili dve ranije. Bile su istaknute i prednosti te metode u odnosu na klasične skarifikacije koje su se radile lancetama ili perom sterilisanim na plamenu. Broj i procenat uspešnih vakcinacija je bio daleko veći, skoro 100 procenata.

Prve koje sam vakcinisao bili su iz laboratorije za poksviruse biolog Ana G. i viši tehničar Ljuba T. (rodom iz Ježevice), pa dr Borka K. i dr Živko S. zvani Muja. Ovaj poslednji je radio na elektronskom mikroskopu.

Pred kraj radnog vremena došao je i sam dr Ljubinko Stojković da ga vakcinišem. Sutradan po povratku sa Kosova, odnosno Metohije, vakcinu su primili i dr Marko B. i moj šef dr Radosav B.

Ja sam sebe sam vakcinisao - "izbockao" desnom rukom u levu nadlakticu. Bio sam najsigurniji da to učinim sam.


Četvrtak 16. 3. 1972.

KAKO je sve više ljudi (osoblja sa Instituta) dolazilo posle saznanja o pojavi velikih boginja na Kosmetu, kod mene u laboratoriji, zbog vakcinacije, počela je da se stvara gužva. Nisam mogao sam sve da postignem, pa su mi dobrovoljno priskočile u pomoć koleginice Lula i Senka (Angelina, O. B.)

Toga dana su oko 5 sati ujutru stigli sa Kosmeta dr Marko Borđoški i dr Radosav Bošković sa materijalom osam bolesnika iz Prizrena i Đakovice, po četiri iz svake bolnice. Zbog velike sumnje na variolu infektologa dr Džibe i epidemiologa dr Durmiš Celine iz Prizrena, dan ranije (14. marta) tamo su već bili epidemiolozi Pokrajinskog zavoda za zdravstvenu zaštitu iz Prištine dr Svetislav Zonjić i dr Komnen Tmušić. I oni su se složili da se radi o varioli. Odmah je proglašen karantin u tim bolnicama.

PO DOLASKU naših šefova sa terena, dr Muja je odmah uključio elektronski mikroskop da se greje, a laboratorija za poksviruse uzela je da napravi preparate na mrežici za gledanje na ovom "elektroncu".

Kada je sve bilo gotovo, završene pripreme, oko 10 sati su, sa velikim nestrpljenjem i uzbuđenjem, dr Ljubinko, dr Marko, dr Radosav i ostali koji su učestvovali u tom radu ugledali viruse variole, četvorougaonog oblika "kao cigle", što je i bila karakteristika ovog krupnog virusa (veličine 300-200 milimikrona). Šef se popeo kod nas na drugi sprat ("elektronac" je bio u prizemlju) i saopštio nam tu informaciju, uz ono "strogo poverljivo".

Više nije bilo sumnje. Poksvirusi variole su bili prisutni i vidljivi kao u udžbeniku. Odmah je nastavljeno na njihovoj potvrdi i drugim metodama (agar-gel precipitacijom i kultivisanjem na horioalantoičnoj membrani pilećeg embriona).

IZVODEĆI vakcinacije često bi me zabolela glava od udisanog etra. Etar se koristio za brisanje (dezinfekciju i odmašćivanje) kože nadlaktice gde treba da se stave kapi animalne limfe tj. vakcine. Najčešće je on korišćen jer je brzo isparavao, pa se moglo odmah raditi, dok, ukoliko bi se koristio alkohol, trebalo bi nešto više vremena da ispari. Po stavljanju kapljica limfe, izvršio sam 15-20 površnih uboda običnom iglom za intramuskularne injekcije preko te kapljice. Rekao bih vakcinisanom da sačeka još 15-20 miniuta bez oblačenja da se vakcina upije, "osuši". To je garantovalo da će vakcinacija biti uspešna. To se moglo i videti: na mestu ubadanja (ili bolje reći lakih uboda kroz epiderm kože) pojavilo bi se belo ispupčenje - papula.

U tim pauzama vakcinacije, zbog glavobolje, otvarao sam prozor da izađu etarske pare, a ja udahnem svež vazduh koji je mirisao na rano proleće. Sa prozora mojih prostorija video se skoro ceo Beograd kako mirno, bezbrižno živi.

Lagano se spuštao mrak nad Beogradom. Počele su da se pale ulične svetiljke. Zamišljao sam kako sada Beograđani idu tim ulicama bezbrižno, ne sluteći šta im donose sledeći dani. Kakva opasnost može da im se dogodi. Kako neki sada šetaju Terazijama, pa svrate u baštu hotela "Moskva" da sa poznanicima popiju kafu, sok ili neko drugo piće. A drugi sede ispred Gradske kafane na Trgu Republike i ćaskaju o nevažnom stvarima.

Život teče svojim uobičajenim tokom. Oni najverovatnije i ne slute šta se kod nas događa na Torlaku, a takođe ni na Kosmetu. Bio sam pomalo i ljubomoran na sve te ljude koji su bili pošteđeni tog saznanja. Ali šta da radim. Ja sam epidemiolog, a sada je epidemija, moram da radim.

Zatvorio sam prozor. Moram da se vratim u svoj svet realnosti.

SETIH se stihova pesnika-invalida Branka Miljkovića koji je sedeći kraj prozora gledao kako dvoje mladih, zagrljeni, u sumrak odlaze u park. Pa kaže: "Tri koraka na štakama ili skakavca hod. Moje noge i bez mene odlaze u mrak".

Prolete mi kroz glavu misao kako mi je juče na putu, pri dolasku na Torlak, jedan crni kos pretrčao drum. Nije li to bila simbolika da će mi se nešto dogoditi u vezi sa Kosovom. Jer, Kosovo kažu da je dobilo ime baš po ovoj ptici kojih je tamo bilo mnogo.

Odmakao sam se od prozora i nastavio sa vakcinacijom novopridošlih ljudi, zaposlenih na Institutu.

Detalje o tehnici vakinacije izneo sam zato što se ona već 45 godina ne sprovodi, pa je većini medicinskih radnika nepoznata. Želeo bih da im nikada više ne bude potrebna. Nažalost, neki svetski moćnici je povremeno spominju, o čemu ćemo kasnije govoriti.

NEGDE oko podneva, kada smo znali da je virus potvrđen, i da je to tajna, razmišljao sam da li i svojoj supruzi takođe lekaru smem to reći kada dođem kući. Ni sada ne mogu da verujem koliko sam bio naivan. Toga dana je Radio Vašington, odnosno Glas Amerike, uveče u 18 sati objavio da je na Torlaku potvrđen virus variole i da postoji epidemija na Kosovu. Znači, ceo svet zna o tome, a samo mi (naš narod) ne smemo da znamo.

Tu "strogo čuvanu tajnu" na Torlaku je znalo toga dana samo šest-sedam ljudi, direktnih učesnika, a ona je procurila do Amerike. Ko to nije "dihtovao?" Dugo i često sam o tome razmišljao i nisam imao odgovor.

Nekoliko dana kasnije, kada se zdravstvena služba snašla, dobila dovoljne količine vakcina, pritisak na moj punkt za vakcinaciju počeo je da opada.

Kada sam ja dobio novi zadatak da idem na teren da bih uzeo materijal od bolesnika radi dijagnostike, moja koleginica Senka (Angelina B. O.) nastavila je da vakciniše.


GUŽVA ZA VAKCINACIJU

SVE do 20. marta vršio sam vakcinacije na Institutu Torlak. Svakog dana je bilo sve više njih koji su želeli i bez naređenja da prime vakcinu. Očigledno je da se "tajna" brzo širila. Verovatno je do sada ceo Beograd to znao, ali se na javnim mestima o tome ćutalo. Veliki broj zaposlenih je dovodio i svoje ukućane, svoje prijatelje i komšije da se vakcinišu. Nikoga nismo odbili. Uspeh primenjene vakcine bio je skoro stoprocentan.