PATRIJARH Pavle brinuo se za svakog čoveka i svakom se posebno obraćao, ali opominjao je i narod kao celinu. Jer, svako od nas daje svoj, poseban ton društvu, a kako niko od nas nije mimo ovog sveta, to i sudbina naroda kojem pripadamo utiče na naše lične sudbine. Zato kaže: "Budućnost našeg naroda zavisiće od toga da li se držimo ili ne držimo svega onoga što je sveto i čestito, čovečno i evanđelsko. I sadašnjost i budućnost mogu se izgrađivati samo na istini, pravdi i slobodi. A istina je živi Bog i živi bogoliki čovek - te dve najveće vrednosti ovoga i onoga sveta i veka."

Od čoveka se očekuje da radi ne samo na svom spasenju, nego i na spasenju svih drugih ljudi. A spasenje, prema reči ovog velikog duhovnika, dolazi "jedino onima koji priznaju dostižnost Boga i Njegove pravde". Postiže se to tako što ćemo, veli, u činjenju dobrih dela, u praštanju i u molitvi biti istrajni, a u svim nevoljama koje nas snalaze izdržati do kraja.

Patrijarh Pavle tražio je ne samo da znamo zašto smo poslati u ovaj svet, nego i da znamo zašto nas "na putu spasenja snalaze muke i teškoće". Objašnjava da "Gospod dopušta iskušenja i nevolje, ali i daje snage da ih prevaziđemo". Zato je pozivao na dostojanstveno podnošenje svih teškoća. Jer, "ko pretrpi do kraja, taj će se spasti".

POZIVAO je: "Budimo ljudi, uvek i svuda", da bi nas, kako je to, takođe, često predočavao, kao takve Bog priznao za svoje, prepoznali preci i upoznali savremenici. Ali i upozoravao da "nema takvih obaveza, ni prema sebi, ni prema bližnjima, ni prema Bogu, koje bi mogle čoveka osloboditi od dužnosti da bude čovek i dati mu pravo da postupa neljudski".

Od te obaveze, kaže, niko nije oslobođen: od svih se očekuje i svi su pozvani da postupaju kao ljudi, nikad kao neljudi. Uz to su išla i njegova upozorenja da je "bolje biti mrtav čovek, nego živ nečovek". Jer, po Jevanđelju, mučitelj i nevini mučenik za pravdu, za istinu, za Hrista, dva su antipoda, i to tako što se "mučenik uznosi do svetlosti Carstva nebeskog, a mučitelj se osuđuje - tačnije, sam sebe osuđuje - do muka večnih u paklu". Otuda i njegova sasvim jasna i kratka poruka: "Ili kao ljudi - ili da nas nema!"

Tražio je da se prema svim ljudima postupa - ljudski, napominjući da "ne možemo ni za sebe tražiti mir, pravdu i slobodu, koju ne bismo podrazumevali i za druge". Kaže, ako ne možemo kao braća, onda bratski trpeljivo. A "zemlja Božja je dovoljno široka i dugačka, i ako budemo ljudi, na njoj ima mesta za sve".

PATRIJARH Pavle u središte sveta smešta - čoveka. U tom kontekstu često je citirao čuvenog srpskog filozofa Božu Kneževića, koji je govorio da je čovek biće kome može i Bog da se obraduje, a može i đavo da ga se postidi.

Od čoveka sve polazi. Otuda i njegove reči da "uzrok svih zala leži u nama samima". Čini se zlo drugima, a time se, u stvari, nanosi najveće zlo sebi samome. Činjenjem zločina nad drugima, čini se zločin nad dušom svojom!

Patrijarh Pavle ohrabrivao je čoveka da uspravno ide kroz svet, da se ne boji nikoga i ničega. "Bojati se samo greha, samo onog što nas udaljuje od Boga i od Carstva nebeskog", kaže. Ne treba se bojati niti bilo kakvog poniženja, jer, veli, "mogu nas ponižavati, ali nas poniziti ne mogu". Poniziti možemo samo mi sami sebe.

Ponižava nas greh, zato je napominjao da "uvek treba imati na umu da je sramota u činjenju greha, a ne u ispovesti i ispravci života". A osim toga, treba imati u vidu da su "bolesti i ostale nesreće" koje nas snalaze posledica greha.

PREZIRAO je greh, ali ne i počinioca greha. A da bi čovek bio otporniji na činjenje greha, savetovao je da se čuva pogotovo mržnje, jer, "od mržnje podivlja ljudska savest i pomrači se čovekov um". Pozivao je na praštanje, "jer je i Hristos oprostio". No, napominjao je da ne treba biti pasivan prema zlu i prema zločincima. Treba se boriti, ali - ljudski. U toj borbi se ne isključuje ni stradanje: "Ako treba da ginemo, da ginemo kao ljudi. Kao neljudi ne treba ni da živimo, niti da postojimo!"

Život patrijarha Pavla bio je u znaku molitve. Molitva je, kaže, "pobožno upravljanje duše čovekove Bogu", "njome čovek uzleće u horove anđela i postaje učesnik njihovog blaženstva". "Molitva je tamjan najprijatniji Bogu, najsigurniji most za prelaženje preko iskušenja talasa života." Zato se molio za sve ljude, ali i tražio da se drugi mole za njega.

TAKO, po izboru za patrijarha srpskog, ponovo odlazi u Prizren, gde je do tada kao episkop raško-prizrenski proveo više od 33 godine, da svoju dojučerašnju pastvu uveri da, iako odlazi na novu dužnost, ostaje sa njima - u molitvama, i u svemu drugome, kao jedna porodica, kao "jedno stado i jedan pastir". Služi svetu liturgiju u Sabornoj crkvi Sv. Đorđa, a onda, u besedi, obraćajući se vernima, pored ostalog, iznosi molbu: "Molim vas, da me imate u molitvi pred Bogom. Kad se molite za sebe, za svoje ukućane i svoje bližnje, ne zaboravite mene i pomolite se Gospodu: 'Gospode, seti se sluge svoga Pavla.'"

Za njega su molitva i činjenje dobrih dela, vladanje po zapovestima Božjim.

U više navrata patrijarh je pozivao verni narod i na vanredne postove, da bi se izbegle nevolje koje su pretile ili, ako su nastupile, umanjile njihove posledice.

Bile su to reči ljudske i pastirske brige, reči nebeskog prizvuka na zemlji, reči suštine.

Reč patrijarha Pavla je oživljavala, snažila, vodila. Tvorila.


NEPRIKLADNO UPOZORENjE

KRENE patrijarh Pavle da poseti srednjovekovni manastir Rudenicu, u župskom kraju, kod Aleksandrovca. Na manastirskoj kapiji zatekne tablu na kojoj je nacrtan pas i na kojoj piše "Ovde ja čuvam". Patrijarhu to nije bilo po volji, pa prokomentarisa:

- Ako on čuva svetinju, šta onda Bog radi?!