PATRIJARH Pavle kako je mislio tako je govorio; kako je govorio, tako je radio. Životom svojim svedočio je reč koju je iznosio. Reč Božju. Činio je tako, pošto je za svoj životni program uzeo - Jevanđelje. Otuda će po izboru za patrijarha srpskog, u svom Slovu na ustoličenju, reći: "Stupajući, kao četrdeset i četvrti srpski patrijarh, u tron Svetoga Save, mi nemamo nikakav svoj program patrijaraške delatnosti. Naš program jeste Jevanđelje Hristovo, Blaga vest o Bogu među nama i Carstvu Božjem u nama - ukoliko ga, verom i ljubavlju, prihvatamo."

Živeći po Jevanđelju, postao je duhovni orijentir za svoje savremenike, ali i za one koji će posle njega doći. Bio je - hodajuće Jevanđelje.

Ugledajući se na njega, mnogi su progledali.

Sam životni put patrijarha Pavla je jedna poučna priča. Iz nje se saznaje i uči kako se postiže smirenost i kako valja savladavati teškoće i prepreke koje se pojavljuju na tom putu. Kako se stiču vrline. Na konkretnom primeru vidimo kako se jedan slabašni dečak iz skromne seoske kuće, koji s tri godine ostaje siroče, bori kroz život i uzrasta do jednog od najvećih ljudi svoga vremena.

SVET u kojem se rodio i u kojem je živeo prihvatio ga je onakvim kakav jeste. Nije se sklanjao, da bi se negde u osami podvizavao. Bio je aktivni učesnik prilika u kojima se zatekao. Smireno se nosio sa svim teškoćama ovoga sveta.

Svetost svoju sticao je u narodu. Bio je jedan od nas. Ni po čemu nije želeo da se izdvaja od drugih, sem po - veličini služenja. Sebe je opredelio da služi Bogu i ljudima.

Svoja duhovna iskustva spajao je sa životnim iskustvima. Otuda i praktična jednostavnost njegovih pouka i poruka, za razne životne prilike.

U vidu je imao sve ljude, ali se obraćao svakom čoveku posebno.

Podsticao je ljude da prepoznaju svoju misiju na zemlji; "da znamo zašto smo poslati u ovaj svet", i da na tome svako radi, prema svojim moćima.

Jedna od njegovih najčešćih poruka bila je da svako od nas učini onoliko koliko do njega stoji. A ono što ne možemo mi, kao ljudi, učiniće On - Svemogući Bog. Pritom nije odstupao ni od onih koji nisu spremni na takav trud, pa je i njih pozivao: "Ako nismo u stanju da činimo više, onda makar da činimo ono što nam je dužnost."

SAVETOVAO je da činimo tako da naše delo ide u tri pravca: u visinu, u širinu i u dubinu. U slavu Boga, na korist roda, a sebi radi spasenja.

Po njemu je svako vreme - vreme spasenja. Jer, u suštini, sve zavisi od nas samih. "I u najboljem vremenu možemo izgubiti i obraz i dušu, a u najgorem vremenu i u najtežim prilikama možemo da sačuvamo i obraz i dušu."

Upućivao je da svako krene od sebe, da vodi neprekidnu borbu sa samim sobom. Njegov recept za otklanjanje sopstvenih slabosti jeste - "savladavati greh po greh i porok po porok".

Podučavao je i kako uzrastati u vrlinama. Smirenje je označio kao - temelj vrlina; zato je pozivao da svako nastoji da prvo izgradi mir u sebi, a onda da ga gradi oko sebe. Opominjao je ljude da se ne gorde, jer je gordost "onaj greh koji je anđela pretvorio u đavola". Takođe, da se klone sujete... Već da budu "uzvišeni u milosrđu", da uzrastaju u ljubavi, u toj najvećoj hrišćanskoj vrlini. Napominjući pritom da "čovek ne može stići najedanput do vrline ljubavi; on mora da uzrasta dok dođe do te najveće vrline". A dela ljubavi su nepropadljiva; ona, prema reči tog velikog srpskog prvojerarha, "ostaju i nadilaze vreme u kome smo pozvani da svedočimo, svako po svom prizivu". Osim toga, iz ljubavi ishodi - nova, umnožena ljubav. Ili, kako je to često isticao patrijarh Pavle: "Na ovom svetu sve što se deli, to se smanjuje, samo ljubav kad se deli, ona se uvećava!"

NjEGOVA svetost posebno je isticala dar slobode koju je Bog dao ljudima, bez čega (slobode) čovek ne bi bio ličnost. Ali i upozoravao da to podrazumeva i odgovornost. Kaže: "Čovek je slobodno biće; može onako kako Bog hoće (zbog čega nas je stvorio), a može i suprotno." E, sad, kako će ko, koristeći taj dar, postupati, zavisi od njega samog.

U svetu u kojem živimo vodi se jedna večna borba, najveća i najznačajnija borba. Borba između dobra i zla, između Boga i đavola, Hrista i antihrista. Ta borba nikog ne zaobilazi; u njoj se svako mora naći na jednoj ili na drugoj strani. Patrijarh Pavle ukazivao je na ovu borbu, osvetljavajući suštinu te borbe i, vapeći, pozivao da se stane na stranu dobra, na stranu Hrista. Tražio je aktivan odnos u borbi odbrane dobra od zla; da se dobrom pobeđuje zlo. Naglašavajući da "čovek ne može da bude pasivan kada je reč o odbrani istine, pravde i slobode". Kaže, "treba se boriti, ali u toj borbi ne treba zaboraviti na čast i obraz". Nedopustivo je zločinom odgovarati na zločin.


SVAKO VIDI ŠTA HOĆE

PRED odlazak na službu u crkvu na Banovom brdu, đakon koji je pratio patrijarha upita, sugerišući odgovor:

- Vaša svetosti, kako ćemo da idemo? Kolima?

- Autobusom! - odgovori odlučno patrijarh.

Već toplo jutro nagoveštava vreo dan. Đakonu se ne ide gradskim prevozom, zato nastoji da ubedi patrijarha da promeni odluku:

- Gužve su, zagušljivo je u autobusu, a nije baš blizu.

- Idemo! - kratko i ponovo odlučno će Njegova svetost, sad već u hodu, dok je njegov štap odsečno odzvanjao od udara o asfaltnu podlogu.

- Ali - idući za njim, đakon poteže novi, kako smatra, još jači argument: - Vaša svetosti, leto je, mnogo sveta ide da se kupa na Adu Ciganliju, autobusi su puni razgolićenog sveta. Nije zgodno.

Patrijarh nakratko zastade, okrete se i odgovori đakonu:

- Znate, oče, svako vidi ono što hoće da vidi!