S OBZIROM na velika stradanja srpskog naroda u Hrvatskoj, pa samim tim i u patrijarhovom rodnom kraju u Slavoniji, za vreme Drugog svetskog rata, a onda i za vreme građanskog rata, pola veka kasnije, autor ovih redova zatražio je da zabeleži odgovor Njegove svetosti na moguću dilemu, koju neki postavljaju: da li se na takva događanja može gledati isto i kao pripadnik stradalnog naroda, i kao poglavar crkve koja propoveda trpeljivost i trpljenje, pa i okretanje drugog obraza onome ko vas udari po jednom.

- Nikada kod hrišćanina ne sme da dođe do sukoba između ljubavi prema svome narodu i gotovosti da se, kao pravoslavni vernik, drži zapovesti Božje, jer zapovesti Božje i jesu date za dobro sviju naroda, pa i svoga naroda - izričit je bio patrijarh Pavle. - Ali, ako čovek dozvoli sebi da svu dobru volju potroši samo na svome porodu i svome narodu, pa mu ne ostane nimalo dobre volje za druge narode, to je nesreća i za njega i za narod kome pripada. Hrišćanstvo je, zaista, vera ljubavi. U Svetom pismu se kaže da je Bog - istina, pravda, ali i ljubav.

GOSPOD Isus Hristos od nas zahteva: "Ljubite i neprijatelje svoje. Molite se Bogu za one koji vas gone i činite dobro onima koji mrze na vas, da bi bili sinovi Oca vašeg koji je na nebesima, jer Njegovo sunce sija i dobrima i zlima i kišu daje i pravednim i nepravednim." Eto, šta znači ta ljubav i prema neprijateljima. Nije to emocija.

Ljubav prema neprijateljima je osećanje da on ne zna šta radi, da zbog onih zločina koje čini, on najveću nesreću čini i sebi i svome narodu. On srlja u propast, ako se ne pokaje iskreno pred Bogom i ne izmeni svoj način života, on će u večnosti ispaštati. Večnost kraja nema. To osećanje, ta žalost što je on neponovljiva ličnost i što upropaštava ličnost svoju i svoga naroda, želja i molitva Bogu da se iskreno pokaje i popravi, to je ljubav prema neprijateljima svojima.

Dakle, od nas se traži i zahteva da budemo trpeljivi i da opraštamo, ali ne, razume se, jednom nerazumljivom pasivnošću. Hristos od nas traži "da vas šaljem kao ovce a mi vukove", dakle, "budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi".

NA drugom mestu On kaže: "Nema veće ljubavi od te da neko život svoj položi za bližnje svoje." Kad je došlo do jednog prepiranja, tako da kažem, između svete braće Ćirila i Metodija i drugih ljudi u ono staro doba, neko reče svetoj braći:

"Vi imate načelo 'Ne ubij', međutim, vi se borite protiv nas!"

Na to će sveta braća: "Šta vi mislite, da li je čovek koji ispuni jednu zapovest učinio više nego neko ko ispuni dve zapovesti jednog gospodara?!"

"Pa, svakako, onaj koji ispuni obe zapovesti."

Onda oni kažu:

"Jeste Bog rekao 'Ne ubij', ali je Hristos rekao i ovo, da nema veće ljubavi nego kad neko život svoj položi za bližnje svoje, a onaj koji polazi u odbranu slobode i života svojih bližnjih, on stavlja i svoj život na kocku." I, zaista, nema veće ljubavi nego svoj život položiti za bližnje svoje.

CELIM svojim životom patrijarh srpski Pavle bio je posvećen Bogu i bližnjima svojim. Svom narodu, i svim drugim narodima. Molio se za sve ljude, pa i za neprijatelje.

Odbacivao je greh, ali ne i počinioca greha.

Tako, ubrzo po dolasku na najvišu crkvenu dužnost, lično sastavlja molitve, u kojima se moli i za neprijatelje, i daje da se one čitaju na bogosluženjima u hramovima Srpske pravoslavne crkve.

PROZBE za veliku jekteniju glase:

"Za milost Božju nama nedostojnim slugama Njegovim, da sačuva sve nas od mržnje i zlih dela i da useli u nas ljubav nesebičnu, po kojoj će svi poznati da smo učenici Hristovi, narod Božji, kao i sveti preci naši, te da se uvek znamo opredeliti za istinu i pravdu Carstva nebeskoga, Gospodu se pomolimo.

Za sve one koji učiniše nepravdu bližnjima svojima, bilo da sirote ucveliše ili nevinu krv proliše, mržnjom uzvrativši na mržnju, da im Bog podari pokajanje, prosvetli um i srce i obasja dušu svetom ljubavlju i prema neprijateljima, Gospodu se pomolimo."

A PROZBE za sugubu jekteniju:

"Gospode, kako je mnogo neprijatelja koji vojuju protiv nas i govore: nema im pomoći ni od Boga ni od ljudi. Gospode, Ti nam pruži ruku Svoju da ostanemo narod Tvoj i po veri i po delima. Ako moramo da stradamo, neka to bude na putu pravde Tvoje i istine Tvoje - ne dopusti da bude zbog nepravde naše ili mržnje ma prema kome. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj.

Još se molimo Bogu, Spasitelju svih ljudi, i za neprijatelje - da ih Gospod čovekoljubivi odvrati od nasilja nad pravoslavnim narodom našim; da nam ne ruše svete hramove i grobove, decu ne ubijaju i narod ne progone, nego da se i oni obrate na put pokajanja, pravde i spasenja. Recimo svi usrdno: Gospode, pomiluj."

Kad se bolje oslušnu ove molitve, zaključuje se da se molimo ne samo za urazumljenje i spasenje onih koji zlo čine, nego i za naš mir, da ne budemo žrtve onih koji zlo čine!


ISTROŠENI SAPUN

PO izboru na najvišu crkvenu dužnost patrijarhu Pavlu saradnici njegovi više nisu dozvoljavali da za vreme boravka u Vrnjačkoj Banji stanuje u privatnoj kući, s obzirom na to da u ovom mestu već postoji Patrijaršijska vila.

O poslovima u vili starale su se dve monahinje - Agnija i Fevronija. Revnosno su se starale da patrijarh, dok je tu, na oporavku, ima potpun komfor. Kada je patrijarh otišao na jutarnju službu u crkvu, a potom na banjski izvor, one njegov istrošeni sapun zamene novim sapunom. Predveče, dok je šetao dvorištem, patrijarh vidi bačeni sapun. Ode do kupatila kad tamo novi sapun. Zove monahinje:

- Sestre, gde je moj sapun?

- Vaša svetosti, eto stavile smo novi sapun! - odgovaraju one predano.

- Ama, gde je onaj moj sapun? Njega tražim! - uporan je patrijarh.

Monahinje poslušno se dadoše na traženje bačenog sapuna. Nađoše ga i vratiše u kupatilo.


SUTRA: ČOVEK NE MOŽE LAKO DA SAVLADA LAŽ