U ODNOSU prema državnim vlastima, patrijarh Pavle, kao i u svemu drugom, držao se Svetog pisma. U konkretnom slučaju reči apostola Pavla iz Poslanice Rimljanima, da nema vlasti da nije od Boga i da zato, ko se protivi vlasti, protivi se uredbi Božjoj.

Radi pojašnjenja ovih reči, patrijarh Pavle pridodaje:

- Svaka vlast je od Boga, kao što su istina, pravda i ljubav od Boga. Ali nije svaka vlast po volji Božjoj, već je po dopuštenju Božjem, jer je čovek slobodno biće. Ni Bog ne može spasti onoga koji neće da se spase, jer bi to bilo nasilje, a Bog nije kadar za nasilje, kao što nije kadar za laži i nepravde. Nasilje, laž i nepravda nisu moć, nego nemoć. To lepo objašnjava Sveti Vasilije Veliki, u 4. veku, kad kaže da istina, pravda, ljubav i dobro u sebi imaju biće, postojanje, suštinu. Dok, nasuprot tome, laž, neistina, nepravda, nasilje i mržnja nemaju u sebi postojanja. Sve njihovo postojanje je u negiranju istine, pravde i ljubavi. Laži nema bez istine, ali istine ima bez laži. Kad smo mi sa istinom, pravdom i ljubavlju, mi imamo sve više u sebi suštine, postojanja.

Zatim, što se tiče vlasti, ističe stanovište Crkve da se uvaži volja naroda, da sve bude demokratski, da vlast dolazi izborima i da silazi izborima.

SRPSKI prvojerarh naglašavao je i potrebu da se zemlja uredi na pravnim osnovama. Isticao je primer iz pravne istorije Srba:

- U 14. veku, u Zakoniku cara Dušana, u dva člana car ograničava i svoju vlast. U jednom članu naređuje: "Ako napiše pismo Carstvo mi ili iz srdžbe, ili iz ljubavi, ili iz milosti za nekoga, a to pismo narušava Zakonik i nije po pravdi i po zakonu, kako piše Zakonik, sudije tom pismu da ne veruju, samo da sude i vrše kako je po pravdi." A u sledećem članu kaže: "Sve sudije da sude po Zakoniku, pravo, kako piše u Zakoniku, a da ne sude po strahu od Carstva mi."

I odmah potom - dok ispred njega stoji bogato ukrašen stoni krst, za koji će mi kasnije jedan od njegovih najbližih saradnika reći da je to krst baš cara Dušana - konstatuje:

- Trebalo je da prođe više od šest vekova a da mi još tražimo i očekujemo da država bude na pravnim osnovama.

To ne znači, kaže, da Crkva traži nešto posebno za sebe.

- Pogotovo mi ne mislimo da Crkva, odnosno mi, predstavnici Crkve budemo iznad svih, da svima gledamo u teme i da svima komandujemo. To ne. Nama nije do carstva ovoga sveta. Mi živimo u ovom svetu, ali naša prava otadžbina je nebo, carstvo Božje.

U jednom od razgovora sa autorom ovog feljtona patrijarh je rekao:

- Svi ljudi koji dođu, a pogotovo političari, imaju interes da to koriste, da svoj čamac privežu za lađu Crkve onoliko koliko im treba da koriste tu snagu. To mi je jasno. Ali znate, s druge strane, ljudi imaju toliko raznih potreba, a moja dužnost je da sa svakim razgovaram i shvatim ga, da potražimo izlaz iz toga. Traže od mene, recimo, da ih venčam, a za to treba da se obrate svome svešteniku, parohu. Nisam u mogućnosti svakog da primim, ali moje je da pomognem, da saslušam i podržim u onome što je dobro, bez imalo želje da budem, što se kaže, mirođija u svakoj čorbi.

PORED takvog stava, dešavalo se da Crkva često bude optuživana za tobožnje mešanje u politiku. Tim povodom patrijarh Pavle kazuje:

- Svaka vlast želi da na neki način upregne sve druge da njoj služe, po onom najprizemnijem. Do mene je dolazilo, i pismeno i usmeno, šta god ja kažem i učinim, to je politika. Ili sam za stranku na vlasti ili za opoziciju. Ja sam bio na proglašenju Ustava nove Jugoslavije, kada je odlučeno da Srbija i Crna Gora ostaju u zajednici. Posle toga jedan sveštenik mi piše, zamera mi što sam tamo bio i sedeo pored Bakočevića. Ja mu odgovaram da za sve nas treba da važi princip apostola Pavla: "Ako jedete, ako pijete, ako šta drugo činite, sve na slavu Božju činite." To je taj princip u koji spada i politika. I ona može, kao i sve drugo, biti na slavu Božju.

- Drugo, ja ne znam da li je bilo od važnosti svetim apostolima koji će od njih da sedi pored Jude, a koji neće, ali znam da je za njih bilo od važnosti da li će biti Juda ili neće. E, taj princip mora biti od važnosti i za mene i za vas, a pored koga ćemo sedeti u tramvaju, trolejbusu ili avionu, mi nismo uvek u mogućnosti da biramo. Ali da li ćemo biti ljudi ili neljudi, to zavisi od nas pojedinačno.

PATRIJARH Pavle bio je u prilici da se sastaje i sa mnogim inostranim predstavnicima koji su tada, kada je ovaj deo sveta bio u žiži pažnje svetske javnosti, raznim povodima dolazili u Beograd. Neki su hteli da od njegove svetosti čuju stav Crkve, neki, koji nisu bili dobrih namera, da taj stav Crkve eventualno "omekšaju", da bi onda, kako su računali, lakše uspeli da izdejstvuju kakav ustupak za svoje nakane, a neki, dobronamerni, da posredstvom Crkve pomognu unesrećenima.

U svim tim razgovorima, srpski duhovni poglavar zahtevao je da sve bude po pravdi Boga istinitoga.

I u tim prilikama patrijarh Pavle oslanjao se na Božju pomoć. Zato, pre nego što neko od takvih gostiju stigne, on ode u malu kapelu u svojim odajama i, čineći metanije, Bogu se pomoli.

KOME JE POTREBNO VINO

U VREME građanskog rata na području bivše Jugoslavije moćni (zapadni) svet okomio se na Srbe, pa uveo i zabranu leta aviona iz Srbije. A delegacija Srpske pravoslavne crkve, predvođena patrijarhom Pavlom, krenula je u Ameriku, da učvrsti jedinstvo sa eparhijama koje su gotovo tri decenije bile u raskolu.

Vozom se putovalo u Grčku, a onda iz ove zemlje avionom u Ameriku. Na isti način delegacija se i vratila u Beograd.

Na povratku, u Solunu, episkop žički Stefan zamoli jednog od članova delegacije, svog bliskog prijatelja, uglednog beogradskog sveštenika protojereja-stavrofora Mihaila Arnauta, da ode i kupi paket belog vina. Voleo je da pije belo vino. Otac Mihailo posluša, donese i stavi vino u frižider, u vozu. Usput ručak. Vladika Stefan se gosti, pa oduševljen ručkom, a posebno vinom, obrati se patrijarhu:

- Vaša svetosti, vino čoveku i pamet daje!

Patrijarh Pavle ga pogleda i reče:

- Znači, ko ima dovoljno pameti, njemu i nije potrebno vino!

Svi se nasmejaše na ovu šalu nekadašnjih školskih drugova.