ODMAH posle Drugog svetskog rata, zapadni saveznici razmatraju mogućnosti nasilnog obaranja nove vlasti u Jugoslaviji. O tome se razgovaralo i na marginama londonske konferencije ministara spoljnih poslova zemalja pobednica u Drugom svetskom ratu. Članu američkog tima na toj konferenciji diplomati Kavendišu, poslednji vojni izaslanik kod partizana Frenklin Lindsi kaže da bi podsticanje i podrška ilegalne opozicije i ostataka malobrojnih četnika bilo višestruko rizičan posao. Po njegovom mišljenju, opozicija bi bila primorana da primenjuje totalitarne metode, i u slučaju da ta borba protiv Tita i komunista bude uspešna, "ona bi završila u diktaturi desnice".

Lindsi se na kraju ove promemorije, koja bi se mogla nasloviti sa "Šta da se radi u Jugoslaviji", založio za javnu izjavu. Ona je, po njegovom mišljenju, trebalo da bude intonirana tako da obeshrabri ilegalnu opoziciju u Jugoslaviji i ukloni svaku nadu i podršku SAD takvoj opoziciji.

MNOGO godina kasnije Lindsi će reći kako je u ovom svom memorandumu u razmatranju mogućnosti nasilnog uklanjanja Tita i komunista s vlasti "prevideo potencijale unutrašnjeg etničkog sukoba", ali da je 1945. ipak bio u pravu što je svoju zemlju odvraćao od pokušaja da se silom promeni ishod Drugog svetskog rata u Jugoslaviji. Napisaće kako su ga drugi građanski ratovi i "unutrašnji sukobi" uverili da su u takvim zemljama "stanovništvu koje je preživelo strahote potrebne najmanje dve generacije pre nego što podrži novu rundu sukobljavanja. Tek nakon četiri decenije, 1985. godine, u Jugoslaviji su se pojavili nagoveštaji da bi moglo doći do novih sukoba".

Nije samo Frenklin Lindsi 1945. zauzimao ovakvo stanovište. Ozna će tako doći do jedne analize Džona Kebota, otpravnika poslova Ambasade SAD u Beogradu, u kojoj on piše kako "nije verovatno da bi se Jugoslavija dala zastrašiti oštrim notama, arogancijom i grdnjama". Kebot je posebno kritičan prema grubim metodama u obaveštajnom radu u Jugoslaviji jer one kompromituju celu Ambasadu. "Ako mislimo na obaveštajni rad i držanje agenture, valjalo bi imati u vidu da je Ozna vrlo spretna u takvim metodama" - piše Kebot, i dodaje: - "Moj utisak je da mi sebi možemo osigurati istu toliku količinu informacija pristojnim ponašanjem i zadobijanjem poverenja jugoslovenske vlade." Po njegovom mišljenju stare metode su neprihvatljive.

ZANIMLjIVO je da je ova Kebotova analiza datirana sa 7. 7. 1947! U toj godini Amerikanci će izvršiti i reorganizaciju svoje ambasade. Politička sekcija odgovaraće za rad nadležnom regionalnom odeljenju Stejt departmenta (za SSSR i Istočnu Evropu) i ona će se baviti, kao što joj i ime kaže, političkim informacijama, praćenjem političke linije Vlade Jugoslavije. Sekcija za javne poslove baviće se kulturnom saradnjom i širenjem američke propagande u Jugoslaviji. Konzularna sekcija je bila po prirodi svog posla kontraobaveštajna ustanova, što dolazi do izražaja u postupku izdavanja viza, jer se na taj način sprečava ulazak onih lica koja se smatraju rizičnim za bezbednost. Ali ovu sekciju koristiće i obaveštajci, jer je to mesto za razgovore sa onima koji traže vize.

Konzularna sekcija u Beogradu bila je zadužena za Srbiju, Makedoniju i Crnu Goru, a ona u Zagrebu za Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Sloveniju. Administrativna sekcija bila je nosilac kontraobaveštajne službe, zadužena za Amerikance koji su u Jugoslaviji i za naše državljane koji su zaposleni kod njih. Starala se o obezbeđenju Ambasade i, posebno, poverljivih dokumenata.

POMENUTA Kebotova analiza napisana je godinu dana pre Rezolucije Informbiroa i pre tadašnjeg sukoba Beograda i Moskve. Ali upravo ovu analizu i ovaj datum kasnije će vojni jugoslovenski obaveštajci označiti kao početak drugog perioda američke obaveštajne aktivnosti u Jugoslaviji. U prvom periodu, u njihovim materijalima iz tog vremena opisuje se da su američki obaveštajci prišli "stvaranju masovne agenture, čitavih špijunskih grupa, da je ostacima četničkih bandi pružana pomoć u oružju i municiji... Uspostavljala se veza između četničkih emigranata i ostataka u zemlji."

DO KONAČNE preorijentacije američke politike i, uporedo s tim, obaveštajnog rada prema Jugoslaviji, dolazi godinu dana posle Kebotove analize i Rezolucije IB. Ona nije iznenadila samo Jugoslovene već i Amerikance. Zapaženo je da su u prvo vreme obaveštajni izvori bili angažovani na razjašnjavanju sukoba SSSR - Jugoslavija. Nedugo potom jugoslovenski obaveštajci primećuju kako Amerikanci nastoje da "do maksimuma razvijaju legalne forme prikupljanja informacija". Civilni i vojni obaveštajci, Udba i KOS, naslednici Ozne, posebno beleže sklapanje poznanstava Amerikanaca "sa licima iz našeg državnog i partijskog aparata". Opisuju kako bi moglo doći do dugog procesa "obrade takvih lica i da ispituju koja od njih mogu u perspektivi obaveštajno koristiti".

Zapaža se i da američki obaveštajci u Jugoslaviji prikupljaju i podatke o zemljama potpisnicama Rezolucije IB. Jugoslovenska strana primećuje da oni to čine "stupajući otvoreno u kontakt s emigrantima iz zemalja IB. Naročito interesovanje pokazali su za Albaniju, zbog ruskih podmorničkih baza na tom području". Ipak, glavna politička obaveštajna aktivnost Amerikanaca, konstatuje se na jugoslovenskoj strani, usmerena je na produbljivanje sukoba Jugoslavije sa istočnim zemljama i navodi da oni "u tom cilju pružaju najpre ekonomsku, a zatim i vojnu pomoć, sa planom da se Jugoslavija čvrsto veže politički za Zapad, a za NATO vojnički".


ORUŽJE DžEJMSA BONDA

ŠTA su grubi obaveštajni metodi o kojima govori Džon Kebot u svojoj analizi, svedoči i jedna beleška Ozne koja govori o provaliji kada je jedan kapetan u američkoj vojnoj misiji zavrbovanom agentu u Beogradu "dao bešumni pištolj za vršenje atentata na naše rukovodioce i dve mine u obliku nalivpera".