DRAMA Dragoslava Mihailovića "Kad su cvetale tikve" skinuta je s repertoara Jugoslovenskog dramskog pozorišta zahvaljujući "budnosti" Edvarda Kardelja, ali i gnevu samog Josipa Broza Tita, koji je u govoru o Mihailovićevoj drami pomenuo one koji podrivaju temelje socijalističkog društva. Povlačenju drame sa pozorišne scene doprineo je i Kiro Gligorov.

Do ovih saznanja došao je naš poznati pisac, čija je drama "Kad su cvetale tikve" napravila prekretnicu u našoj umetnosti. I, posle nje ništa više nije bilo isto. Mihailović je kasnih šezdesetih u našu literaturu uveo Goli otok.

- Veruje se da je Kardelj učestvovao u osnivanju Golog otoka. Možda je čak to i predložio, pa mu je smetalo da se o otoku zla javno govori - kaže Mihailović. - Bio je među najglasnijima koji su govorili protiv predstave. Na jednom ručku je čak rekao da ne mogu ljudi koji su bili na Golom otoku da budu književni junaci. U tom društvu bio je pisac Brana Šćepanović, koji mi je kasnije to ispričao. Kardelj je rekao da ne mogu "naši neprijatelji biti nekakvi ljudi na čijom sudbinom se plače". Time je potvrdio da je odnos prema umetnosti u ono vreme kod nas bio kao u srednjem veku. U srednjem veku je književni junak nad čijom sudbinom se plače mogao da bude samo plemić, a neki trgovčići ili seljaci smeli su da budu samo smešni.

REČ Goli otok, koju je Mihailović sa "Tikvama" uveo u literaturu, do tada nije mogla čak ni naglas da se izgovori. Tek kad je drama postavljena na scenu JDP postalo je jasno da je ideološkim komisijama, umetničkim odborima, savetima i partijskim sekretarima popustila pažnja.

- Potajno se razgovaralo o Golom otoku, ali niko nije imao hrabrosti da o tom mestu masovnog stradanja javno progovori. Čak sam ga i ja u romanu "Kad su cvetale tikve" izbegao. Ali dok smo pripremali predstavu glumci su sve vreme govorili Goli otok. Malo me je to povuklo, pa sam ga i ja stavio u dramu.

Posle premijere, u novembru 1969, u novinama su objavljene pozitivne kritike, ali "čim su se duhovi uskomešali" počele su da cvetaju kritike "kako je moglo da se dogodi da vrlo poštovana scena JDP bude pretvorena u tribinu sa koje jedan naknadno okuraženi junak do te mere moralno diskvalifikuje ovo naše socijalističko društvo, tvrdeći javno da je nehumano, nemilosrdnije i od onog potučenog bestijalnog, fašističkog Bećarevićevog društva?" Bećarević je, inače, bio dželat Specijalne policije i Gestapoa. Predstava je ocenjena kao "kontrarevolucionarni pokušaj obračuna i besprizivne osude jednog od vrhovnih angažmana naše revolucije".

Ti komentari sačuvani su i u Arhivu Josipa Broza, a Mihailović je do 54 lista o njemu i predstavi "Kad su cvetale tikve" došao zahvaljujući pokojnom prijatelju, publicisti i nekadašnjem glavnom uredniku "Novosti" Peru Simiću.

- Nisam mogao da dobijem dozvolu da pogledam dokumentaciju u Brozovom arhivu. Više puta sam pokušavao, doduše, samo telefonom - govori Mihailović. - Uvek sam dobijao isti odgovor: "Arhiv druga Tita još nije otvoren za javnost."

U DOKUMENTACIJI koje je dostavljena Brozu najviše je izveštaja koje je potpisao Bora Pavlović, predsednik Gradskog komiteta Saveza komunista Beograda. On je Mihailovićevu predstavu svrstao među "kominformovske aktivnosti" i piše:

- Tekst prvog čina drame predstavlja potpunu negaciju idejnog, političkog, etičkog smisla naše borbe sa Kominformom za održavanje nacionalne nezavisnosti i samostalnosti klasno političke pozicije. I još više od toga. Tekst drame je tako pravljen da se celokupan angažman komunista i ljudi Jugoslavije pretvara u teror svemoćne policije, u prljavu igru političkih vrhova koji se u jednom trenutku svađaju, a u sledećem mire, u seriju prikaza sadističke i sulude vlasti milicije i Udbe, seriju ubistava, scena ludila i silovanja... U čitavom komadu nema nijedne reči o razlozima događaja iz 1948, nijedne kritičke reči na zemlje Kominforma i nosioce njihove politike u našoj sredini.

Pavlović nudi rešenja za ovaj "veliki problem", pa u jednom izveštaju predlaže da se u "Politici" objavi članak iz Gradskog komiteta, da se održi vanredni sastanak komunista u JDP, kao i da se protiv drame i njenog autora rade prilozi na radiju i televiziji i objavljuju tekstovi u novinama.

ANDRIĆ ZAŠTITNIK I DOBROTVOR

MIHAILOVIĆ ne propušta da istakne značaj pisca Ive Andrića kao svog zaštitnika od Titove nemilosti. - Andrić je bio moj dobrotvor - kaže.

- Negde sredinom oktobra 1969, "Tikve" još nisu bile zabranjene, bio sam pozvan na "Borinu nedelju" u Vranje. Ali afera je uveliko ključala. Da su nešto takvo mogli da predvide, organizatori me sigurno ne bi pozvali. Među gostima je bio i Andrić. Nekoliko puta smo popili kafu, izgledalo mi je da me simpatiše. Mnogo godina kasnije saznao sam da me je branio pred provincijskim zvaničnicima. Jednom im je rekao: "Baš je dobro što ste pozvali mladog Mihailovića." Drugi put: "Vidite vi kako se on lepo, skromno ponaša." I sve je činio kao da protiv mene naokolo ne besni kampanja koja izaziva strah. Postoji, inače, legenda da je Andrić u jednom društvu rekao: "Ja sam za sebe našao pisca. To je jedan mlad čovek, koji objavljuje u Letopisu Matice srpske." Prijatelji su mi ispričali da sam ja bio taj mladi čovek.
INTERESANTNO je da se u čak dva izveštaja ovog dosijea sa gorčinom pominje ime pozorišnog i književnog kritičara Muharema Pervića. On je, iako član Ideološke komisije Centralnog komiteta Srbije, napisao u "Politici" afirmativan kritički prikaz predstave.

- Pervić je, pretpostavljam, odbio da se, kao neki drugi, "popravi" i da u ocenu moje drame naknadno za javnost unese nekakve ideološko-političke prekore - kaže Mihailović. - To mu je, izgleda, odmah stvorilo nepovoljan glas u partiji. Ali on je i kasnije, do kraja postojanja Saveza komunista, u kulturnim aferama koje su partijaši izmišljali redovno ostajao na strani kulture.

U beogradskim listovima, međutim, nizali su drugačiji osvrti na predstavu "Kad su cvetale tikve":

"To je prvi javni pokušaj rehabilitacije Golog otoka..."

"Nije reč o bezbolnoj melodrami već o političkom pamfletu i političkoj provokaciji bez presedana, o pokušaju da se preceni istorija, da se za zamućenu vodu okrivi jagnje koje je kurjak rešio da proguta. Osuda koju je Mihailović pokušao da izrekne 'njima', svima koji su kao partija, kao narod, branili srž revolucije od staljinističkih sadržaja, osuda je bez priziva: optužena strana ne samo da neće dobiti reč, već će je pisac dovesti u poziciju da 'prizna' svoju 'krivicu'."

"Kako je moglo da se dogodi da veoma poštovana scena JDP bude pretvorena u tribinu sa koje jedan naknadno okuraženi junak do te mere moralno diskvalifikuje ovo naše društvo, tvrdeći, javno, da je nehumano i čak nemilosrdnije i od onog potučenog, bestijalnog, fašističkog Bećarevićevog društva..."

"Dragoslav Mihailović izneverio je istorijsku istinu da bi uzeo u zaštitu one koji su 1948. i sami bili protiv istine, kao što su bili i protiv žive istorije svoje zemlje i njene budućnosti. Mihailovićev stav prema kominformovcima više je nego blagonaklon, a za taj stav pisac bi hteo da pridobije i gledaoce. Informbiroovci su, prema piscu, žrtve jednog nasilja koje samo po sebi izgleda besmisleno... Mada predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu znači uspeh režije i glume, ona u isti mah znači i jednu od najvećih zloupotreba slobode stvaranja kod nas. Gledaoci imaju pravo da postave pitanje za tu zloupotrebu."

SUTRA: Smrt se nadvijala nad otokom zla