Danas se zna da jedan kubni santimetar čistog vakuuma sadrži dovoljno energije da zgusne 10 na osamdeseti pa čak i 10 na stodvadeseti gram materije. Tako je decenijama stara Teslina tvrdnja da vakuum sadrži neograničenu energiju danas apsolutno dokazana.

Nažalost, popularna priča naučnika da je u savremenom svetu nemoguće koristiti energiju vakuuma (etera) jer ne postoji tehnologija za to, isto je kao kad bismo rekli da je voda neupotrebljiva za piće jer nema bunara. A mnoga tehnološka rešenja koja smo pobrojali u feljtonu smišljena su odavno i nije tačno da ne postoje. Ili je možda bolje reći da ih nema jer su uništena da ne bi postojala.

Pored zagađivanja životne sredine motorima koji sagorevaju naftne derivate, još gore je zagađivanje percepcije običnih ljudi koji više uopšte nisu u stanju da sagledaju svet u kome žive. Kibernetska i medijska virtuelna realnost je mnogima potpuno poremetila moć opažanja. Svakodnevno smo bombardovani fantastičnim dostignućima u svemirskim istraživanjima i putovanjima, orbitalnim stanicama, satelitima i letovima do drugih planeta u kojima dominira svemirska agencija NASA, i sve veći broj ljudi to prihvata bez ikakve sumnje. A dobar deo onog što se prikazuje na televizijama, u filmovima i na fotografijama iz Zemljine orbite može predstavljati i deo razrađenih holivudskih trikova. Ako se neke stvari malo logičnije analiziraju, izgledaju sasvim drugačije.

Na primer, ako se Međunarodna svemirska stanica nalazi na visini od oko 400 kilometara od Zemlje, da li je to dovoljna visina da se odatle vidi zakrivljenost planete? To je razdaljina od Beograda do Zagreba. Da li je to uopšte svemir? Uzmite globus pa pogledajte kolika je to fizička udaljenost. Videćete da je to tako malo u odnosu na veličinu planete. Da bi se planeta sagledala u svojoj oblini, kako to prikazuju generisane fotografije i snimci širokim objektivom, potrebno je podići se se bar nekoliko hiljada kilometara u visinu. A zasad sa Zemlje ništa nije stiglo do tih visina.

Najmoćnija raketa s pogonom na raketno gorivo, koja nosi čist kiseonik i gorivo, i koja usput izbacije svemirske šatlove i ostale vasionske brodove u Zemljinu orbitu, već posle nekoliko hiljada metara (čak i manje) gubi visinu i njena putanja se krivi. I to se jasno vidi na svim snimcima lansiranja.

Teško je objasni kako su kosmonauti u Zemljinoj orbiti u bestežinskom stanju, a svemirski brod (šatl) u kome se oni nalaze nije. Na šatl konstantno deluje Zemljina gravitacija i tako ga održava u orbiti, inače bi odleteo u svemir. Ako je spejs-šatl u svemiru, onda na njega ne može delovati gravitacija Zemlje, a ako nije, kako onda kosmonauti jesu?

Nameće se još jedno pitanje: kako famozni spejs-šatl sleće na Zemlju sa onim malim krilcima? Koja je to sila koja njega održava u vazduhu, a obični avioni moraju da imaju mnogo veći raspon krila? Ili se to neki mali mlazni avion zamaskira u "odelce" nekakvog spejs-šatla? Tek za slikanje...

Nije najjasnije ni kako je na Marsu uvek dan. Zašto ta letelica koja je sletela na Mars ne snimi jedan noćni pejzaž neba, sa svim zvezdama i galasijama i udaljenom Zemljom? Da vidimo kako to izgleda sa "onog sveta".

Objašnjenje traži i pitanje zašto se televizijski signali usmeravaju na nekakve komunikacione satelite uvek pod uglom od 45 stepeni, a ne 90, što je logičnije, ako signal treba da stigne do satelita koji je na rubu svemira. Možda bi neko mogao da nam otkriju tajnu, ako se Zemlja čitava okrene oko svoje ose za 24 sata, kako se satelit koji prenosi 90 minuta fudbalske utakmice ili tenis od četiri do pet sati sve vreme nalazi u istoj tački. Možda tih satelita u svemiru u stvari i nema. A i zašto bi ih bilo kada razni baloni mogu da se podignu na visinu od 40 km pa i više. Bez rakete i bez skupog goriva. Što bi se davao novac na skupe satelite kad čitav taj posao može i balon da obavi? Izvesni padobranac Feliks Baumgartner je sa jednog takvog satelita pre dve godine iskočio i leteo bez otvorenog padobrana čak brže od zvuka. I slikao se tobože na rubu svemira, a ispod njega se videla zaobljena planeta nam Zemlja. Da nije neki lukavi investitor i vlasnik kompanije za izradu telekomunikacionih satelita došao na ideju da zarad "nacionalnih interesa" preko NASA "stručnjaka" uzme milijarde dolara iz državnog budžeta, a za telekomunikacione potrebe iskoristi običan balon? I da razliku u novcu stavi u svoj džep, odnosno u svoju privatnu kompaniju.

Nije najjasnije ni kako u Zemljinoj orbiti leti famozni teleskop "Habl" i zašto on ne može da snimi površinu Meseca jasno, oštro i u boji. Kad već može da snima milionima svetlosnih godina udaljene galaksije i magline. Ili da se, recimo, snimi površina Meseca koja bi se videla bolje i kvalitetnije od snimka koji je pre nekoliko godina, amaterskom kamerom i amaterskim teleskopom, snimio izvesni amater iz SAD Vilijam Brajson. I to postavio na "Jutjub". Vidi se uživo snimak Meseca u boji i na njemu planinski lanci (Mesečevi Alpi), kopnene površine (puput kontinenata na Zemlji) i velika okeanska ležišta. Vidi se sve ono što se na snimcima iz Mesečeve orbite u kojoj su bili brodovi misije "Apolo" nije moglo videti. I Vilijam Brajson, umesto da se proslavi, naprasno je nestao. O njegovoj sudbini ništa se ne zna.

Najzad, kako da razlikujemo snimke koje prave veliki teleskopi sa Zemlje (poput onog u vlasništvu ESA u Čileu) sa onim što snima "Habl" iz svemira? Kao da nema razlike? Ili možda nema "Habla"?

Kako su kosmonauti sleteli Mesečevim modulom bez krila? Zašto se taj modul, ako je tako efikasan, ne koristi za putovanja po Zemlji, umesto zastarelih helikoptera?

Granica između fikcije i realnosti, možda baš zbog holivudske mašinerije, potpuno je zamućena. Televizija i kompjuteri su nas odvojili od gledanja sveta sopstvenom očima, od rezonovanja sopstvenim mozgom. Čitave generacije univerzitetski i informatički obrazovanih ljudi nisu u stanju da se izbore za opstanak ukoliko im neko na mesec dana zatvori slavine za vodu, vrata supermarketa, isključi struju i ukinete naftu i gas. A Neko to može i da uradi.