IAKO jedva namaknuta, vladajuća većina u Srbiji koju je krajem 1993. Slobodan Milošević formirao sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića prva je koja je izgurala pun mandat od početka višepartizma.

Vlada koju je vodio Mirko Marjanović "dočekala" je kraj rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, potpisivanje Dejtonskog mirovnog sporazuma, i ustoličenje Slobodana Miloševića kao "faktora stabilnosti na Balkanu".

Taj, sada već neprikosnoveni lider države, sa novim "vetrovima u leđa" izabran je ponovo za predsednika SPS na Trećem kongresu partije 2. marta 1996.

MESEC dana kasnije, 9. aprila, Evropska unija formalno priznaje Saveznu Republiku Jugoslaviju, gotovo četiri godine po njenom formiranju.

Delovalo je da idu teški dani za opoziciju. Ipak, ta godina je donela nove velike preokrete i turbulencije u Srbiji.

Na godišnjicu devetomartovskih demonstracija, na Trgu republike u Beogradu, prvi miting je održala nova koalicija "Zajedno" koju su sklopili Vuk Drašković (SPO), Zoran Đinđić (lider DS koji je pobedio Dragoljuba Mićunovića na stranačkim izborima 1994. godine) i Vesna Pešić, predsednica Građanskog saveza Srbije. Njima se kasnije pridružio i Vojislav Koštunica, predsednik DSS (ali nije nastupio u bloku na lokalu).

Taj novi ambiciozni savez prvo odmeravanje mišića imao je na istovremenim saveznim i lokalnim izborima 3. novembra 1996.

NA DRŽAVNOM nivou, socijalisti su u koaliciji sa JUL, (strankom Miloševićeve supruge Mirjane Marković) i ND osvojili 1.848.669 glasova ili 64 mandata u Skupštini. Koalicija Zajedno dobacila je do svega 969.296 glasova ili 22 mandata, dok su radikali dobili 764.430 glasova ili 16 mandata.

Ali, veliko iznenađenje desilo se na izborima u gradovima i opštinama Srbije. Ti lokalni izbori praktično si predstavljali početak kraja Miloševićevog režima.

Kada su u drugom krugu 17. novembra biračka mesta zatvorena, a kutije prevrnute, ispostavilo se da je opozicija oličena u koaliciji "Zajedno" pobedila u najvećim gradovima Srbije i u oko 40 opština. Milošević je izgubio Beograd, ali i Kragujevac, Niš, Novi Sad... Režim je nokautiran u gradovima i opštinama u kojima živi oko 67 odsto biračkog tela.

Ispred sedišta SPO u Knez Mihailovoj ulici spontano su se okupile pristalice opozicije. Šampanjac se otvorio. Slavilo se čitave noći...

TREŽNjENjE je donelo loše vesti. Miloševićev režim nije priznao rezultate lokalnih izbora koje je obelodanila opozicija.

Već sutradan, započete su najduže antivladine demonstracije u Srbiji koje su bez prekida trajale više od tri meseca. Pored građanskih šetnji koje su predvodili Drašković, Đinđić i Pešićeva, pokrenute su i studentske demonstracije na kojima su se isticali tadašnji lideri Čedomir Jovanović i Čedomir Antić.

Beograd i najveći srpski gradovi bili su paralisani. Pištaljka se orila ulicama, škole su bile ispražnjene, fakulteti su obustavili nastavu jer su i profesori u velikom broju demonstrirali.

Svake večeri, u vreme Dnevnika RTS, građani su izlazili na prozore sa šerpama i loncima kako bi bukom nadjačali vesti koje je servirala državna televizija.

KREATIVNE studente i na desetine hiljada demonstranata Milošević nije uspevao da utiša. Kriza se produbljivala i nju nisu zaustavili ni represija policije, hapšenja, batinanja, vodeni šmrkovi u hladnim zimskim noćima, pa ni kontramiting koji su socijalisti organizovali na Terazijama.

Činilo se da je režim blizu kapitulacije. Milošević je u februaru 1997, pod pritiskom međunarodne zajednice koja mu je opet okretala leđa, usvojio čuveni "leks specijalis" i priznao poraz u Beogradu i najvećim gradovima.

Lider DS Zoran Đinđić, postao je, kako su tada u opoziciji voleli da naglašavaju, prvi demokratski gradonačelnik prestonice. Zvezda petokraka skinuta je sa zdanja Starog dvora gde je sedište beogradske uprave.

JAJA NA ČEDU I ĐINĐIĆA ZA VREME tromesečnih demonstracija pristalice SPO i DS zajedno su gađale jajima državne institucije i RTS, ali u predizbornoj kampanji za parlament udarili su jedni na druge. Izveštači "Novosti" sa antiizbornog mitinga DS iz Kraljeva, koji je održan 18. avgusta, zabeležili su da su pristalice Vuka Draškovića jajima gađale govornike. Pogođeni su bili Zoran Đinđić i Čedomir Jovanović, šef Studentskog političkog kluba.

Ipak, ubrzo su se snovi o brzom rušenju režima raspršili.

Ispostavilo se da je idila između opozicionih lidera završena još dok su građani tabanali i cepali đonove da bi ih doveli na vlast.

U AVIONU za Madrid, na jednom od zajedničkih obilazaka evropskih prestonica, Đinđić je, onako usput, nabacio Draškoviću da je imao susret sa Miloševićem. Pešićeva je, navodno, klimnula glavom potvrdivši da je znala za taj razgovor. Ali, lider SPO bio je zatečen i šokiran. Osećao se, kako je kasnije navodio, izneverenim.

Ta tačka bila je ključna za kasnije raskole u opoziciji, ali i za raspad koalicije "Zajedno", koja je vratila veru delu građana da su političke promene u zemlji blizu.

Umesto njih, usledila je smena gradonačelnika Đinđića koju je inicirao SPO, a podržao SPS.

Slom koalicije "Zajedno", omogućio je Miloševiću, koji je u međuvremenu prešao na funkciju predsednika SRJ, da mirno uplovi u redovne parlamentarne i predsedničke izbore na jesen 1997. Nije se više osvrtao na preporuke bivšeg španskog premijera Felipea Gonzalesa, niti na zahteve opozicije da poboljša predizborne uslove.

Štaviše, povećao je broj izbornih jedinica sa devet na 29. Osećao se kao bokser koji je još jači ustao posle nokdauna.

ĐINĐIĆ, Koštunica i Pešićeva odlučili su da bojkotuju najavljene izbore. Drašković je udario kontru. Njegov argument je bio da posle pobede na lokalu, opozicija može i mora da overi trijumf i u republici. Njegov SPO je insistirao samo na okruglom stolu vlasti i opozicije o izbornim uslovima.

Umesto toga, Drašković se video sa Miloševićem i, navodno, uspeo da ga odvrati od najavljenog zatvaranja privatnih medija i lokalnih TV stanica zbog "neurednih" dozvola za emitovanje.

To je bilo dovoljno da njegov SPO prijavi učešće na izborima koji su zakazani za 21. septembar. Njegovi dojučerašnji saveznici, bojkotaši, lepili su plakate sa magarećim ušima kojima su ismevali sve koji pomišljaju da izađu na glasanje.

Kampanja je proticala najviše u ratu DS i SPO. Milošević je sve to gledao mirno sa strane, čekajući novi trijumf. Najzvučniji slogan bio je "Jul je cool", dok je DSS u pozivu na bojkot poručivao "Znam za jadac".

NA OVIM izborima koalicija SPS-JUL-ND osvojila je 110 poslaničkih mandata (34,2 odsto glasova), manje nego što su socijalisti sami osvojili četiri godine ranije. Radikali su narasli na 82 mandata (udvostručili broj glasova i dobili 1.162.216 glasova), a SPO je dobio svega 45 poslaničih mesta. Pokazalo se da Drašković ne može da popuni prazninu nastalu bojkotom DS i DSS, naročito posle odlaska Velimira Ilića i čačanskog SPO iz Vukovog tabora.

Povećao se i broj apstinenata na 42,6 odsto od upisanih birača.

Brzo je sklopljen novi-stari savez SPS-JUL-ND sa radikalima. Opozicija ih je nazvala "crveno-crna koalicija". Mirko Marjanović je ostao na čelu Vlade.

Pošto septembarski predsednički izbori nisu uspeli, u decembru je pobedio kandidat socijalista Milan Milutinović.

Urbana legenda da je tada, u stvari, i na predsedničkom nadmetanju pravi pobednik bio Šešelj.