NIJE dugo trajala ljubav Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, koja je i formalno započela krajem 1992, kada su radikali manjinski podržali vladu socijalista.

Već sredinom 1993. otvorila se pukotina - Šešelj se pomerao ka još ekstremnijim pozicijama u odnosu na rat u Hrvatskoj i BiH, dok je Milošević pokazivao kompromisne znake "omekšavanja" u nacionalnoj politici.

Konkretno, do razdora je došlo pošto je predsednik Srbije podržao Vens-Ovenov plan za kraj rata u Bosni. Radikali nisu bili spremni da budu saučesnici u napuštanju "tvrde linije" za rešavanje razbuktale krize. Sve više su radikali govorili o svom političkom putu, a formirali su i "vladu u senci".

Da je sukob otišao predaleko i da je Vlada Nikole Šainovića praktično na izdisaju, videlo se već u julu, kada Šešeljevi poslanici nisu hteli da glasaju za rebalans budžeta dok se ne izvrše kadrovske promene u vrhu jugoslovenske armije... Čekalo se konačno pucanje neformalne koalicije.

Baš u vreme tog političkog trvenja u vrhu vlasti, savezna skupština je 1. juna razrešila Dobricu Ćosića sa mesta predsednika SRJ zbog navodnog kršenja Ustava.

TOKOM zasedanja izbio je težak incident u holu zgrade. Branislav Vakić, poslanik SRS iz Niša, fizički je nasrnuo na poslanika SPO Mihaila Markovića i pesnicom mu polomio vilicu.

Nekoliko sati kasnije, više hiljada razgnevljenih simpatizera SPO dojurilo je pred parlament.

- Dođite, Beograđani, da pokažemo sili koliko nas ima - pozivao je Vuk Drašković pristalice pred Skupštinu.

Ubrzo su počeli ulični sukobi policije i demonstranata. U njima je poginuo policajac Milorad Nikolić, a povređene su čak 32 osobe. Zatišje je nastupilo tek kad su uhapšeni i brutalno isprebijani Vuk Drašković i njegova supruga Danica, koji su odmah smešteni u bolnicu Centralnog zatvora.

I taj iznenadni incident uznemirio je i razbudio političke duhove u zemlji. Turbulencije su se prenele na republički parlament.

Tačka kidanja veze Milošević - Šešelj dostigla je vrhunac u septembru, kada su radikali podneli predlog Narodnoj skupštini da se izglasa nepoverenje Vladi. Optuživali su socijaliste da se spremaju za izdaju Srba u Hrvatskoj i BiH. Ponavljali su parole o odbrani "Velike Srbije".

ŠEŠELj je tada definitivno izgubio ekskluzivni i povoljan tretman u državnim medijima koji nije uživao ostatak opozicije.

Socijalisti su 28. septembra javno (u dnevnom listu Borba) optužili SRS za: "krajnje primitivni šovinizam", "podsticanje ratnohuškačke atmosfere", "doprinos izolaciji Srbije u svetu", kao i za "zločine počinjene nad civilnim stanovništvom"...

Ljubav je završena. Bar privremeno.

Skupštinska rasprava o poverenju Šainovićevoj vladi održana je od 7. do 15. oktobra, a pretvorila se u žestoke međusobne optužbe radikala i socijalista. Poslanici iz ostatka opozicije u početku nisu želeli da se mešaju u "porodičnu svađu" unutar vlasti.

Ipak, pošto je u vreme zasedanja došlo do teškog incidenta kada je policija zlostavljala građanku Nadeždu Petrović, poslanici SPO i Nove demokratije su se predomislili i najavili da će glasati za nepoverenje Vladi.

Postalo je jasno - vlast nema većinu. Milošević 20. oktobra raspušta parlament i zakazuje vanredne izbore za 19. decembar. Ponovo se spremalo glasanje za Nikoljdan.

PREDSEDNIK države i lider SPS intenzivno je u to vreme među opozicionarima tražio Šešeljevog naslednika. Spekulisalo se da pregovara sa DS, što je stvorilo i nepoverenje između dva prva čoveka demokrata Dragoljuba Mićunovića i Zorana Đinđića. Novi raskol bio je na pomolu.

Drašković se izmicao od desnih i nacionalnih pozicija ka građanskoj opciji i mirotvorstvu. Zbog toga ga napušta "tvrđi" Slobodan Rakitić.

U atmosferi višemesečnog političkog haosa, odvijala se prljava predizborna kampanja. Ni to što je tokom 1993. vojska zaposlenih završila na prinudnim odmorima, a prosečna plata pala na 40 nemačkih maraka, nije doprinelo da se stranke takmiče programima. Na delu je bila opšta pljuvačina.

Samo što su sada državni mediji ratnu retoriku zamenili miroljubivim i pacifističkim porukama. Splasnula je nacionalna euforija, ali Miloševićeva propagandna mašinerija - nije.

Prema istraživanjima profesorke Snježane Milivojević u izbornom bloku "Dnevnika" državne televizije (u periodu od 3. do 18. decembra 1993) 60 odsto vremena bilo je posvećeno SPS, a ostatak svim drugim partijama!

Za to vreme, nezavisna glasila, koja su formirala mrežu i po opštinama, nisu štedela režim.

SLOGAN SPS bio je "Svi smo mi pomalo socijalisti", DEPOS je poručivao "Ovo je Srbija", "DEPOS daje reč" i "Glas nade", Demokratska stranka je poentirala sa porukom "Pošteno" (smislio Aleksandar Tijanić), DSS je istakao slogan "Zrelo je", a radikali - "Mi se nismo promenili"...

Za razliku od dotadašnjih višepartijskih izbora, ovoga puta nisu menjani izborni propisi. U "trci" su učestvovale 84 partije i grupe građana, a bojkotovale su ih stranke udružene u "Albansku alternativu" kao i SDA, koja okuplja Muslimane iz Sandžaka.

U ratnim vremenima, usred teškog ekonomskog sunovrata, na parlamentarne izbore je izašlo oko 61,6 odsto građana, 8,1 odsto manje nego na glasanju 1992.

Socijalisti su ponovo pobedili. Osvojili su 1.576.287 glasova ili 123 poslanička mesta. Na drugom mestu je bio DEPOS (SPO, ND i GSS) sa 715.564 glasova ili 45 poslaničkih mesta, dok su radikali pali na treće mesto sa 595.467 glasova ili 39 mandata. Mićunovićeve demokrate porasle su na 497.582 glasova ili 29 mandata, a DSS je dobio 218.056 glasova ili sedam mandata.

PORED socijalista, koji su uspeli da zaustave osipanje birača, veliki uspeh postigao je DS, koji je upetostručio broj mandata. DEPOS Vuka Draškovića doživeo je novi poraz i dobio je pet poslanika manje. Najveći gubitak na ovim izborima pretrpeo je SRS, koji je od 73 mandata "sačuvao" samo 39, dok je katastrofalan poraz doživela Arkanova Stranka srpskog jedinstva koja ni uz naklonost glavnih medija nije osvojila nijedan mandat.

Uprkos trijumfu, socijalistima su nedostajala tri poslanika da sami sastave većinu, što im je bio glavni strateški cilj. Ovoga puta nisu mogli da računaju na Šešelja, a izjalovio im se i dogovor sa demokratama. Ipak, posle višednevnih konsultacija, uspeli su da pocepaju DEPOS i da naprave vladu sa Novom demokratijom Dušana Mihajlovića.

Početkom 1994. godine, formirana je vlada na čelu sa Mirkom Marjanovićem. Počinje era novog premijera.


SLOBA "NIJE ZNAO" ZA BATINE

TOKOM boravka u bolnici zbog prebijanja, Vuka i Danicu Drašković su posetili patrijarh Pavle, Dobrica Ćosić kao i Danijel Miteran, supruga predsednika Francuske Fransoa Miterana.

Za hitno oslobađanje bračnog para Drašković intervenisali su mnogi svetski državnici - Konstantin Micotakis, premijer Grčke, predsednik SAD Bil Klinton, ruski predsednik Boris Jeljcin, britanski premijer Džon Mejdžor...

Lider SPO je 1. jula stupio u štrajk glađu do smrti, a tadašnji portparol SPS izjavio je da bračni par Drašković ima bolju medicinsku negu od ostatka stanovništva u Srbiji.

Slobodan Milošević je 9. jula doneo odluku da se Vuk i Danica Drašković oslobađaju krivičnog gonjenja. Šef države je kasnije u razgovoru sa Draškovićem rekao da o njihovom zatvoru i batinama ništa nije znao, i da je čim je saznao, potpisao pomilovanje.