PRVE višestranačke izbore u Srbiji koje je zakazao za 9. decembar 1990. godine, Slobodan Milošević čekao je udobno, sa pozicije neprikosnovenog lidera zemlje, uz apsolutnu podršku medija.

Tu prvu jesen partijskog pluralizma, posle poluvekovnog komunističkog jednoumlja, opozicija je dočekala podeljena, razdrobljena, ideološki konfuzna i sa nerazrešenom dilemom - da li da bojkotuju izbore ili da uđu u unapred izgubljenu trku sa nadmoćnim protivnikom.

Protiv sebe nisu imali samo Socijalističku partiju Srbije već i režim koji je vukao sav kontinuitet i unutrašnje državne mehanizme odlazeće komunističke države - medije, institucije, tajnu policiju, aparat sile.

VUK Drašković, lider SPO, opozicioni vođa sa najvećom harizmom, koji je markantnom pojavom, epskim porukama, antikomunističkom retorikom, gotovo magijski privlačio deo naroda, 2. oktobra je iznenada i u svom stilu izjavio:

- Znam da će se večeras u vrhovnom štabu SPS točiti šampanjac zbog vesti koju ću vam reći: Predsedništvo SPO, najbrojnije stranke u Srbiji, donelo je odluku da do daljnjeg obustavi predizbornu aktivnost i promovisanje programa svoje stranke!

PRVI čovek DS Dragoljub Mićunović, nekoliko dana kasnije, poslao je dijametralno suprotnu poruku:

- Ako bismo već sada bojkotovali izbore, to bi značilo da se povlačimo i ostavljamo čist prostor postojećoj vlasti.

Mladoliki i moderni funkcioner demokrata Zoran Đinđić,još britkije je oponirao Draškoviću:

- U delu srpske opozicije dovoljno je samo biti protiv, a takvom apstraktnom radikalizovanju doprinose nekadašnji disidenti, politički amateri koji su u opoziciju uneli slepilo za pragmatizam i sklonost za metafiziku.

Drugom čoveku DS Kosti Čavoškom, bila je, pak bliža pozicija SPO:

- Namera dela opozicije da izađu na neravnopravne izbore, za mene je kolaboracionizam!

- Čavoški priznaje samo one izbore na kojima on pobedi - odgovorio mu je duhoviti Đinđić.

Konkretno, opozicionari koji su pretili bojkotom prvih višepartijskih izbora zahtevali su da se promeni izborni zakon i zakon o izbornim jedinicama.

NAJZAD, prepucavanje unutar opozicije dovelo ih je na stupce režimskih novina i u dnevnike Televizije Beograd. Gotovo sladostrasno su se prenosile izjave političkih funkcionera koje nisu bile uperene protiv vlasti, već su oslikavale međusobni rat.

U novembru, nešto manje od mesec dana pred izbore, čak 19 opozicionih stranaka odlučilo se za bojkot jer im režim nije ispunio zahteve. Drašković je povukao i i kandidaturu za predsedničke izbore.

Otvorila se hitno rasprava u još jednopartijskom republičkom parlamentu. Brana Crnčević je nagovestio "otopljavanje" pozicija vlasti:

- Ne mislim da će stranke, time što ćemo mi raspravljati o njihovim zahtevima pobediti, a mi pokazati da smo slaba država. Ako se udovolji razumnim rešenjima, pokazaćemo da smo jaki.

I došlo je do preokreta. Milošević je pristao na deo zahteva opozicije, promenile su se finese u izbornom zakonu,pa su i bojkotaši promenili odluku.

PARLAMENTARNI izbori održani su po većinskom sistemu u dva kruga (u drugi krug ulaze dva prvoplasirana, ukoliko niko ne dobije preko 50 odsto glasova). Dakle, kandidati stranaka direktno su se suočavali u svojim izbornim jedinicama i pobednik je dobijao mesto u budućem višestranačkom parlamentu Srbije.

Taj sistem nikako nije pogodovao malim i razjedinjenim strankama, pošto im nije garantovao učešće u Skupštini, čak ni srazmerno glasovima koje dobiju.

Kako su se izbori približavali, državni mediji su podizali temperaturu u korist SPS. Opozicija je optuživana da želi krv i građanski rat...

NAJUSPELIJI i najprizemniji propagandi trik izveden je u centralnom Dnevniku državne televizije. Novinarka Mila Štula pročitala je vest da Vuk Drašković ima bogato opremljenu vilu na Ženevskom jezeru koju mu je izgradila CIA. Realno, postojanje te rezidencije nikada nije dokazano, ali je deo građana "progutao štos" i godinama je verovao u tu vest.

Uz tako servirane informacije, opozicione stranke imale su, na osnovu zaključenog dogovora, pravo predstavljanja političkih programa u strogo utvrđenom rasporedu u večernjim terminima u trajanju od jednog sata. Opoziciji su preostali plakati kojima su "gerilskim radom" oblepili Srbiju.

KAMPANjA na terenu bila je nemilosrdna. U oštro podeljenim sredinama na ivici građanskog rata. U selu Dubnici kraj Vranja, kako je izvestio reporter "Novosti" 7. decembra, ubijen je čovek dok je lepio plakat SPO.

Tuče i hapšenja bili su svakodnevni. Osvežavale su se i rane iz Drugog svetskog rata i mržnja partizana i četnika.

Socijalisti su pronosili parole "S nama nema neizvesnosti" i "Srbija se saginjati neće", Draškovićevi su sa podignuta tri prsta lansirali slogan "Snaga, pobeda, obnova" i "Sutra počinje odmah", a poruke DS bile su "Vreme je - Prelomite pametno".

TUŽBE MEDIJIMA ZBOG OBJAVLjIVANjA ANKETA NA PRVIM parlamentarnim izborima bilo je zakonski zabranjeno da se u medijima objavljuju istraživanja javnog mnjenja o rejtingu stranaka. Zato što su prekrišili taj propis, beogradski advokat Slobodan M. Perović sačekao je da prođe glasanje pa je presavio tabak i tužio Politiku i RTV Beograd. Ipak, zaboravio je da tuži i naše "Večernje novosti" koje su, takođe, informisale svoje čitaoce i o sondažama javnog mnjenja.

Tadašnja Šešeljeva stranka pod nazivom Srpski četnički pokret (SČP), nije dobila dozvolu vlasti da izađe na decembarske izbore. Morali su da nastupe kao grupa građana.

Na izborima su širom zemlje učešće prijavile 53 partije, koje su se preko noći namnožile kao pečurke posle letnjeg pljuska.

U birački spisak je bilo upisano 7.044.797 građana, a glasalo ih je 5.034.613, odnosno 71,5 procenata.

Kad su se prevrnule biračke kutije i prebrojali glasovi,posla dva kruga glasanja, ispostavilo se da su socijalisti osvojili 194 mandata u Narodnoj skupštini koja broji 250 mesta.

Tu apsolutnu većinu su dostigli iako su osvojili 2.320.587 glasova ili 46,1 odsto procenata jer su izborni bili većinski, to jest, glasalo se direktno za poslaničke kandidate.

U parlament su, od viđenijih Miloševićevih sledbenika ušli Radmilo Bogdanović, Zlatan Peručić, Zoran Lilić, Bata Živojinović, Mihalj Kertes, Slobodan Unković, Aleksandar Bakočević, Bogdan Trifunović, Oskar Kovač, Antonije Isaković, Radoman Božović, Zoran Sokolović.

Drugo mesto na izborima zauzeo je Draškovićev SPO. Oni su dobili 794.789 glasova (15,8 odsto), ali su zaradili samo 19 poslanika.

U Skupštinu su, između ostalih, iz Vukovog tabora uspeli da se proguraju Slobodan Rakitić, Zoran Horvan, Mihajlo Marković, Milan Paroški, Radomir Urošević, Jovan Babić, Vlatko Vuković...

Na trećem mestu je bio DS sa sedam poslanika (374.887 glasova), a među njima su bili Dragoljub Mićunović, Vojislav Koštunica, Zoran Đinđić...

Ostala poslanička mesta podelile su stranke nacionalnih manjina, UJDI (Tibor Varadi), Jugosloveni (Mihajlo Kovač), grupe građana... Dragutin Zelenović izabran je za prvog premijera Srbije, a Slobodan Unković za predsednika Skupštine.

Entuzijazam da socijalisti mogu da se obore već na prvim višestranačkim izborima izduvao se kao balon. Tome je doprinela i ubedljiva pobeda Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima (65,34 odsto glasova), na kojima se uz Draškovića (16,4), Šešelja (1,91), Sulejmana Ugljanina (2,18), Ivana Đurića (5,52), pojavilo još oko trideset imena.

Među njima medijski hit je bio izvesni Nikola Šećeroski koji je u TV nastupu pričao o četkama i metlama (dobio 3.168 glasova ili 0,06 procenata).

Milošević ih je sve zbrisao.