PRVI slogan naprednjačke stranke glasio je: "Zakon, sloboda, napredak". Kasnije, njihov stranački list "Videlo" izbacio je drugi slogan: "Red, rad i zakonitost", uz obrazloženje da ove tri reči sažimaju ceo program stranke. Ova stranka je osnovana, kao i radikali i liberali, 1881. i njen program potpisalo je više od 120 poslanika, između ostalih, i oni koji su, dva dana ranije, potpisali Pašićev program radikalne stranke (Jedan čovek u dve stranke - time je, u stvari, počeo naš višestranački život!).

Bila je to stranka slobodoumne, zapadnjački orijentisane inteligencije - za razliku od rusofilskih radikala, i slovenofilskih liberala - da bi se pretvorila u klasičnu stranku iz koje su nicale "dvorske vlade". Naprednjaci pod Milutinom Garašaninom nastojali su da postanu monopolska državotvorna stranka: državne razloge stavljali su ispred svih drugih, vladajući - uz prezir prema narodu - politikom čvrste ruke, uz jak oslonac na policiju i dinastiju. Bila je to prva stranka koja je "srasla" sa državom, u kojoj su stranački i državni interesi smatrani za jedno isto - a vladavina takvih stranaka obično završava u teroru.

DVE godine kasnije, 14. maja 1889. godine, naprednjaci su, sada u opoziciji, u Beogradu držali Glavni zbor svoje stranke. To je trebalo da bude njihov odgovor onima koji su, posle linča 1887. i potpunog naprednjačkog poraza na izborima za Ustavotvornu skupštinu 1888, tvrdili da naprednjaka više nema u zemlji, i da su im radikali "seme zatrli".

Zbor je držan u bašti "Velike pivare", koja se graničila sa parkom Ministarstva finansija. Na zbor su puštani samo pozvani, a građani su samo mogli da slušaju i gledaju "preko plota". U parku Ministarstva okupila se gomila građana, mnogo mladih ljudi. "Mahom đaka", stoji u potonjim izveštajima radikala. "Mahom dečurlije i manguparije", piše u naprednjačkim izveštajima.

ŠTA su ti mahom đaci ili mahom manguparija, učinili?

Kad je zbor završen, praktično po komandi, iz parka su poletele kamenice, kao znak da naprednjacima, ni posle dve godine od silaska sa vlasti, narod nije zaboravio "sejmenski teror", gušenje Timočke bune u krvi, progone radikala... Nekolicina naprednjaka je bila pogođena i povređena. Policajci koji su obezbeđivali zbor, rasterali su izgrednike.

Oko dve hiljade naprednjaka koji su prisustvovali partijskom "kongresu", mirno se razišlo. Lider naprednjaka, Milutin Garašanin, sa stotinak drugova, ostao je na ručku. Tek što su seli za postavljene stolove, kamenice su ponovo počele da pljušte u supu!

Kamenje je padalo u potpunoj tišini, bez ijednog uzvika. U prvi mah se nije ni videlo odakle - kao da pada sa neba, kao prirodna nepogoda.

A ZATIM, sa kamenicama i motkama, pristalice radikala, ili kako u jednom opisu događaja stoji - razna gulamferija, uleti jurišajući na baštu. Naprednjaci - trk u zgradu "Pivare". Ali, jurišnici koji su krenuli u politički obračun motkama, naglo promeniše smer, pa pravo za one stolove gde je bio postavljen banket. I tek kad smazaše šta se tu našlo, jurnuše na zgradu. Tad poleteše kamenice, motke, usklici.

Beogradska štampa opisuje kako "utom naiđe upravitelj varoši sa pandurima. Malo docnije, pojavi se i sam ministar, gospodin Kosta Taušanović (radikal) lično."

MINISTAR i upravitelj varoši dugo su ubeđivali zastrašene naprednjake da sad, kad su oni tu, smeju da izađu, jer im se ništa neće desiti. I kad su naprednjaci najzad krenuli krišom da izlaze, zasuše ih opet kamenicama.

Pod kišom kamenica žandarmerija je pratila narodnjake ulicom Miloša Velikog, pa na Terazije. A tamo je nastala nova gužva.

Naprednjaci su se branili kako su mogli, bilo je gušanja, potezanja noževa, pucanja iz revolvera... Jedan metak oborio je na zemlju nekog mladića. Iz gomile su se čuli povici:

- Ubi ga Garašanin!

Garašanin bi bio na mestu linčovan, da ga prijatelji nisu zaklonili svojim telima i odvukli u Ministarstvo unutrašnjih dela, koje je bilo u blizini.

Tu noć Garašanin je prenoćio u gostionici, jer kod kuće nije bio siguran.

Sutradan se, s porodicom, sklonio čak u beogradsku tvrđavu.

- Pred navalom gomile na "Kasinu", naprednjaci su skakali kroz prozore, bežali na tavan. Ko bi pao u ruke gomili zlo bi prošao. Jedan pop koji se jedva iskobeljao iz ruku rulje, viđen je kako juri ulicom sav krvav - pričali su očevici.

Najviše je stradala sama gostionica - prozori, stolovi, stolice, ogledala, lampe... sve je bilo porazbijano i izlupano. A i čekmedže s dnevnim pazarom, u žaru političke borbe, obijeno je i ispražnjeno. Dok je glomazna, tučana glavna kasa, koja se nije mogla obiti, bila iz besa prevrnuta.

Žandarmerija, iako je bila na licu mesta, nije mogla da spreči tuču naprednjaka, i demoliranje "Kasine".

MINISTAR unutrašnjih dela, Kosta Taušanović, pokušao je svojim besedama da smiri narod. Narod mu je vikao "živeo", i nastavljao da bije i ruši.

A radikali su tri puta jurišali!

Posle napada na "Kasinu", jurnuli su na Garašaninovu kuću, a posle i na naprednjačku štampariju.

Garašaninovu kuću uspeli su da odbrane njegovi prijatelji, odvraćajući masu. A kad je rulja stigla do štamparije, tamo su je čekali kordoni žandarma, i sve se završilo manjom štetom.

U devet uveče, mir je zavladao u beogradskoj čaršiji.

Sutradan oko deset pre podne, narod je krenuo u juriš na Pandilovu mehanu, jer su čuli da tamo ima naprednjaka. Mehana, ipak, nije stradala kao "Kasina", ali su zato stradali naprednjaci u njoj. Zaista ih je bilo. Dvojica su teško povređeni i morali su biti prebačeni u bolnicu.

Žandarmerija je potiskivala narod koliko je mogla, ali neredi su zaustavljeni tek kada se pojavio ministar Taušanović, koji je ovoga puta, sa svojim besedama učinio veći utisak na narod nego dan ranije. Dovodio je za sobom i više žandarma!

Tako su završeni takozvani Majski neredi. Po policijskim izveštajima tih dana u Beogradu je povređeno 30 naprednjaka, četiri izgrednika (od kojih je jedan umro) i 20 žandarma.

Jer, Srbija je velika tajna!


MUKE BIVŠEG PREMIJERA

Muke bivšeg ministra policije, i bivšeg premijera, vođe naprednjaka Milutina Garašanina, nisu zavpšene neredima na terazijama. Optužen je za ubistvo. Pušten je da se brani sa slobode. A budući da je i sam sprovodio pravdu u Srbiji, odmah je spakovao porodicu i pobegao preko Save. Po inostranstvu je proveo godinu dana, dok optužba nije povučena.